Još jednom me vremenska prognoza bacila u depresiju. Sarajevo... kiša, mogućnost snijega. Dakle očekujem nekih 20 cm najmanje. Ali ne zbog mog mentalnog zdravlja, (duh mi je slomio snijeg koji je pao prošle sedmice) nego zbog jednog malog prelijepog stvorenja.
I tako još jedan petak... a ja sjedim kući. Jednostavno mi se ne da gaziti po snijegu, podnositi hladnoću briskati nos non-stop. Krenula sam do kuhinje da pregrizem nešto... da uživam u blagodetima nezdrave hrane. Mama me zaustavila i rekle:
- Kakva ti je to fleka na dukserici...
Pogledah, očekujući ogromnu crvenu fleku... jer sam malo pri toga gulila crvenu narandžu. Ali ne vidjeh ništa.
- Ma tu kod džepa... ta tačkica što liči na bubamaru
Kad pasmater.... tu stvarno bijaše bubamara. Više je bila onako narandžasta nego crvena i malo se nazirala blijeda tačka.
Bilo mi je čudno to... ali stvarno. Otkud ona... jadnica mala.... Njoj je po nekom pravilu, nekom njenom kalendaru proljeće već došlo. Pokušala sam naći neku kućnu biljku na onim bajkama... biljnim ušima... Ali moja mama se previše dobro brine za njih, cvijeće je zdravo i u punoj snazi.
Tvrdoglavo je odbijala da siđe sa moje trenerke, pa onda sa moga prsta... jedva sam je spustila u grm ljubičica. Čitavu večer ne prestajem misliti na nju. Šta će jesti, hoće li umrijeti od gladi... ?!
Jadna mala bubamara. Čitavu večer je provjeravam, sišla je na dno lista i tu stoji. Valjda će naći nešto za pregristi. Ne mogu da vjerujem da se toliko sekiram za tu malu bubicu... ali šta ćeš.
Ako neko zna gdje mogu kupiti biljnih ušiju, nametnikaka ili bilo čega čime se bubamare hrane... javi te mi.
|
