Joj kako su mi smiješne osobe koje su jasno deklarisane da mrze tračati, da im je to jako gadna i niska stvar... i onda mi podrobno opišu na šta tačno misle kada kažu to:
Neki dan sam vidjela Nikolinu, ma ona što hoda sa Nikolom Nikićem. Samo se onako pozdravila usput i prošla. Nije uopšte stala da popričamo. Znaš kako je grozna, neki dan je rekla.... ja nikad ne bi govorila o njoj iza njenih leđa
S druge strane ja sam prava tračibaba. Nije stvar kojom se ponosim, ali to je činjenično stanje. OK je na kafi voditi dubokoumne filozofske, sociološke razgovore... pokušati riješiti problem svjetske gladi, ali isto tako je činjenica da me to baca u nevjerovatan crnjak. Poslije razgovora u kakvom se sranju nalazi ovo naše društvo, kako nema izlaza, pa treba prodrijeti u suštinu... bla, bla... Ja poželim strpati cijev u usta i roknuti se na licu mjesta.
Dakle ako izađem vani na popodnevnu kafu sa nekim jaranicama, pa naravno da ću tračati. To se uglavnom svodi na to ko je gdje bio, šta je radio, šta je rekao, a šta ustvari mislio... Takve stvari. Ima i onih ogovarajućih tipa glupača, jesil' čula šta mi je rekla?! Jeste ružno kriva sam, ali neki ljudi su nepresušan izvor inspiracije.... ali sve je to u svrhu ubijanja vremena i skretanja misli sa činjenice da se poslije toga moraš vratiti da radiš za nikakvu platu. Ja to zovem svojim duševnim mirom.
Većina ljudi koje znam su sa kategoričnim stavom da tračanje je nešto grozno. Ali svi oni tračaju. Razlika između mene i njih... Ja to priznajem. Jesam li ja bolja od onih koji to ne priznaju? Koga briga?!
