Jebeno težak dan. Nije bilo toliko posla, ali došao je onaj trenutak kada mi je dopizdilo sve... Jednostavno nisam mogla više da slušam nikoga... Pokupila sam torbu i ubacila kameru u nju... Ne znam zašto, obično je ne nosim sa sobom iz 2 razloga... Nisam baš neki fotograf i kamera je jaaako skupa, a nije moja. No nebitno to.
Zaputila sam se ka malom brdašcetu iznad mog naselja koje se zove Mojmilo. Kroz glavu su mi se motale mračne misli... o životu, o budućnosti, o preživljavanju u ovom okrutnom svijetu. Sve je izgledalo beznadežno. Osjećala sam se kao da sam sama na ovom svijetu.
Popela sam se na vrh, zapalila cigaru i gledala naselje u kojem živim već 20 godina. Osjetila sam neku bajku na ruci. Instiktivno sam je stresla, ali mali kukac je ostao na njoj. Mali leptir. Malo sam ga gledala, a on je nepomično stajao na mojoj ruci... nisam više bila sama. I onda mi je sinulo... pa jebote imam kameru, bila bi to cool fotka.
Polako sam izvadila kameru, uključila macro mod, a on je i dalje nepomično stajao. Naštimala sam se i uslikala ga. Odmah nakon slikanja pokrenuo se, raširio krila i odletio.
Odmah sam dobila neki osjećaj da će stvari krenuti na bolje... Možda ne danas, a možda ne ni sutra, ali jednog dana... Ne znam zašto, ali mi je neki glas u glavi rekao... to mora da je dobar znak. Još neko vrijeme sam sjedila gore i vratila se puna neke čudne energije. Biće bolje... mora.
Jel' vjerujete u znakove?
|
