Prije par godina jedan japanski farmer pomisli... Kockastu lubenicu bi bilo lakše reshladiti u našim ultra kul japanskim frižiderima, nego okruglu. U staklene kocke je stavio male lubeničice i tako je nastala kockasta lubenica. Cijena, sitnica... 135 KM ( u kunama x 3,7). Ali te lubenice me ne zanimaju...
Elem, ova vrućina (koliko god sam prizivala sunce i pizdila na dvomjesečnu kišu) me ubija... Jutros izđoh da si kupim lubenicu, ubacim u friz i kad se vratim kući da se olešim istom. Kupila sam... ali ne onakvu kavu sam htjela...
Iz nekog razloga lubenice su postale tako veeeeelike. Šta se desilo sa malim okruglim lubenicama?!
Od kako pamtim za sebe, pa do '91., svakog petka (naravno u ljetnom periodu) tata je na povratku sa posla donosio lubenicu. Ubaci je u kadu, i pusti na nju hladnu vodu. Dok se ručak završi, suđe opere, ona je bila hladna. Skinemo stolnjak, mama, tata brat i ja pojedemo 3/4 lubenice. Ostane još jedan mali komadić koji smo ja i moj brat dobivali navečer. I to je to. Bila je to neka vrsta tradicije. Jeli smo mi lubenicu i ostalim danima, ali petak je bio lubenica day.
Sada su lubenice king-size, ma šta king... ultra-mega-giga-king-size. Nekakve su duguljaste, a imamo osjećaj da nisu više ni ukusne kao što su bile. Ne mogu ih više ni jesti onaku... kao krišku... jer to nije normalna kriške.. nego nešto jako veliko. Najmanju koju sam našla bila je teška 9,5 kg !!! I kao i svake godine, nakon traženja neke male... uzela sam samo polovicu. Ali kada uzmem polovicu... to mi više nije lubenica koju želim da jedem. Nekako je osakaćena... nešto joj fali...
Ne znam... Možda je do mene... možda mi fali to okupljanje petkom za stolom, kada smo svi bili zajedno...
Možda su i lubenice odrasle zajedno samnom i nisu više slatke kao što su bile.
|
