somebody told me
ode covjek nekam na odmor. uglavnom se covjek na tom odmoru umori i potrosi vise energije nego sta je uopce mislio da ima. i onda na kraju, kad sve prodje onako brzo- kako samo liepe stvari prolaze, dodjes doma i trebas odmor od odmora.
zanimljivo je zapravo koliko se covjek lako navikne na dobro. otisla tako ja prvo u rodni mi najdrazi grad docekat novu i docekat je jos par puta.. i brate, zaljubila se tri put bar, vezala se za ljude, okolinu, da ne govorim o zivotu bez obveza, žuganja i magle. baterije za digitalac punila nebrojeno puta, trosile se od prelistavanja slika ljudi i pijanki. mislila; nikad ne zelim otic odavde.
drugi dio praznika provela s ljudima koji mi inace nisu ekipa. vrieme je bilo ludilo, partijas s ekipom ko da je ljeto, svaku onu vecer kad sam sebi obecas da ces pauzirat s cugom i jutarnjim dolaskom doma, zaruzis jos vise i jos duze i, ono najvaznije, nije ti zao! mamurluk prolazi s jutrom, a ne traje cijeli iduci dan, kao sto inace je...zimi...nedjeljom...
zaljubis se jos koji put. nakon pet dana imas barem pet novih najboljih prijatelja. svi ste vi jedno i oni koji posljednjih dana nisu bili tu s nama, ne kuze i nemas im potrebu objasnjavat. interna spreha, kuzis.
onda vise ni ne gledas slike iz rodnog kraja. nova godina ko da je bila prije milijon. i sve ono sto je tamo bilo nenadjebivo, sad je zamjenjivo.
baterije digitalca i dalje sumanuto punis dok starci seru da im taj steker treba za mikser i poslijenovogodisnje kolace i pizdarie, ali sad vise niti ne pogledas slike s doceka, odmah preskaces na one od jucer, od jutros...one odavde..
zoomiras frajera koji ti se svidja. naravno, jedina slika na kojoj ste skupa je ujedno i jedina slika na kojoj izgledas ko zadnji debil. onda zoomiras i skrolas lijevo prema divnom njemu, da ne vidis sebe. zajebes se kad mu obecas slike poslat na mejl i jebes se u zdrav mozak sta na vrieme nisi svladala umijece photoshopa...
zadnji dan je uviek onaj poseban dan. kad sve gledas s nostalgijom. toe valjda jedini dan kad ti vec fale stvari koje su zapravo jos tu. dan kad je svima isto. svi pokusavaju upiti sto vise tog carobnog mjesta ne bi li, u onim najcrnjim danima zime, mogli te slike prizvati nazad.
sranje je, svi znaju, da onog dana kad odes... toe to. obicno malo jadno drvo...
drugi put kad dodjes, prvi ce zagrljaj s tim istim ljudima bit 70 % slabiji od onog na rastanku. neki ce zabrijat novi film. vecina ce , vjerovatno, bit ista, ali ce jedni druge prvih par dana iz prikrajka gledati skepticno, pokusavajuci prokuzit jesi li to isti onaj ti, ista ona ti..i isplati li se ponovno pokusati. sta? pa ...have a great time!
