Udomljena slatka i mazna mačka Lily (kako sam je nazvala), ovdje kod mene u stanu u Irskoj posebna je mačka. Zašto? Možda ćete odmahnuti glavom i reći da je svakom njegov ljubimac poseban. Lily svaki puta nakon hranjenja sama traži da ide van i ne zadržava se previše unutra, jednostavno čisti je slobodnjak, voli jurcati vani, penjati se po bršljanima i krovu od male ostave, gdje držimo perilicu i drva za hladnije dane, ali prije nego jurne van, obvezno traži jednu veliku porciju maženja. Legne mi na prsa i uključi svoju predilicu, poput malog rotora i tako jedna drugoj prenesemo energije. Meni dobro dođe za naporan radni dan preda mnom, a njoj moja ljubav kao dodatni elan za trčanje okolo.

I tako, prijateljica kod mene pije kavu, zapričale se nešto, kad ja vidim vani moja Lily važnoi ponosno nosi nešto u zubima. Što li je to? Upitala sam se i otvorila staklena vrata. Kad ono:- ptičica u zubima.

Joj, meni, ptičice volim bezgranično čak sam razmišljala, da postavim par hranilišta na moj zid u malom vrtu. Odmah sam povikala i na sreću, Lily je pustila ptičicu. Gledam je na dlanu je li živa, ima li ozljedu, krvi, je liu šoku. Ptičica mala, smeđa, sa dužim kljunom, znam njeno ime na engleskom, gledala sam u knjige, WREN, ali kako je mi zovemo, na našem hrvatskom jeziku?

To mi sad nije bilo primarno, nisam znala je li ptičica mlada ili starija, kasnije sam saznala da je to CARIĆ, ptičica, koja se gnijezdi pod krovovima u rupama među zidovima poput našeg vrapca, ali je potpuno drugačija i nisam je imala prilike vidjeti u našim krajevima.

Gledam je, drhti, pomilujem je nježno i u tren se smirila u toplini moga dlana. Otvori kljun, a ja još uvijek ne znam je li ptić ili odrasli carić, stavim joj mali komadić mesa u kljun, uštipne me za prst, pomislim, to nije mali ptić kad takvu snagu u kljunu ima, hranu ne guta. Pomislim, možda je žedna, napunim svoja usta vodom i pažljivo joj gurnem kljun u usta, osjetim da pije, a to je dobro. Stavim je u malu kutiju i pitam prijateljicu što da radim, kako da je hranim. Pogledamo google, kažu, svakih pola sata i to sa malom špricom rastopiti malo suhih mačjih keksića, jer imaju vitamine i kalorije i to razvodnjeno joj stavljati u kljun.

Taj dan kad sam kod kuće je u redu, ali sutra cijeli dan radim tko bi je hranio? I prijateljica radi, tužno je izjavila da ptičica neće izdržati cijeli dan i da će vjerovatno uginuti i što sad? Pitala sam se i poželjela, da nisam u pravu, da ona ipak nije mali ptić, nego odrasli carić i da je mogu pustiti da odleti.

Ispratim prijateljicu i zavirimu kutiju, a mali carić se uznemirio, širi krila, sama sebi sam rekla, pokušat ću ga pustiti na drugoj strani kuće, ako ne bude mogao letjeti, vraćam ga u kutiju. Krenem rukom, da ga uzmem, a on se uplašio, otima se. Tiho mu šapnem da se ne boji i držeći ga u rukama izađem van, okrenem se prema krošnji obrasloj bršljanom, otvorim dlanove, a moj maleni Carić otprhnu, odleti širom raširenih krila u slobodu, u zelenilo drveta pred njim.

Nitko sretniji od mene, moja Lily trenutno spava na sofi uživajući u toplini mekog prekrivača. Ne mogu se ljutiti na nju, ima svoje nagone koji su dio njene prirode, a opet ako mogu spasiti nečiji mali životić, uplićem se ponekad i u te nagone. Je li to dobro ili ne, ne znam, ali moj nagon mi je šapnuo, da izvadim Carića iz njenih zubića.

Život ide dalje. Carić negdje vjerovatno priča priču kako je bio u zubima ogromne nemani pa je došao jedan div i spasio ga, ali ga je zatočiou neku kutiju i gotovo je siguran bio, da će ga div pojesti, ali div ga je napojio vodom i pustio da odleti svojima.