Lastane, jesam li normalna?

Rekao mi je:
- Smisli pitanje, a ja ću ti pustiti pjesmu kao odgovor na njega.

I smislila sam pitanje.
I dobila odgovor:

Majer- Plešem

Da poklonim ti riječi to bi bilo malo,
al dopusti mi da te vodim,
stavljam srce u zalog,
stavljam sebe na ravno,
kunem se u tebe, odavno
kao da spreman sam uložit sve što znamo,
što smo naučili iz godina.
Ako sam ljubav napravio, onda ti si je rodila, ti si bila tu
da me podigneš iz pepela,
ti si bila tu uvijek da trpiš repera,
samo polako zlato i biće svega,
samo polako zlato i nemoj bježat
imamo jedno drugo šta nam drugo može trebat,
nemaju mozga, a misle mogu se s nama *ummmmm...
Noći nered mi prave, ja im pričam o nama
repam onako iz glave, nisam rek'o im tajne kako znaš me,
kako svaki put kad te vidim
zaljubim se isponova i zapravo ...

Kad bi rek'o im šta mislim, mislima bistrim reko bi jedino me ona čini čistim.
To mami mi osmijeh,
kad na nju miriše jutro, a nebo tek zauzima mjesec,
ja sam čudan dezen ti me nosiš kao pjesmu.

Kad ispadnem naopak, ti kažes nek sam, tvoj sam kreten, ti si moja jesen i nema ništa ljepše,
kad u tebi sklopim oči, na tvojim grudima plešem...

Zamrzio sam nekad, zamrzio sam neke, nije isto, predugo uzvodno pliv'o pa se na izvoru štrecnem, sjećanje me pecne,
koju godinu na zid recnem neke stvari se mijenjanu, a neke ostaju iste.
Prave ljubavi traju,
nekad padaju kiše, ljudi se čekaju na istom mjestu gdje su srca poklanjali,
mire se gdje su se nekad posvađali.
Sunce moje sijaj dok ponosim se tobom, pijem u tvoje ime,
nazdravljam za tvoje snove,
svaki dan te stavljam u riječi,
one koje čine me ovim zbog čeg' ponosno stojim.
Znaš da te volim...

Kad bi rek'o im šta mislim, mislima bistrim reko bi jedino me ona čini čistim,
to mami mi osmijeh.
Kad na nju miriše jutro, a nebo tek zauzima mjesec,
ja sam čudan dezen,
ti me nosiš kao pjesmu u refren
kad ispadnem naopak kažeš nek sam,
tvoj sam kreten,
ti si moja jesen i nema ništa ljepše
kad u tebi sklopim oči, na tvojim grudima plešem...

I tako ... nisam se začudila što je pogodio s pjesmom, što sam dobila odgovor, što mu nije problem reći što osjeća.
On se ne boji pokazati i reći.
Zna mi čitati misli, to smo odavno shvatili.

- Da čujem pitanje, pogleda me znatiželjno.
- Paaaaa, nemam pojma što bih pitala, lažem.

Nisam se usudila izgovoriti pitanje na glas.
Zašto?
Zato što me bilo sram.
Zato što bi u čuđenju rekao:
- Stvarno? Nije ti jasno koliko si mi važna? Koliko te volim?

Žene su čudna bića, ili sam samo ja čudna, ne znam, jer, njegovi postupci ne daju prostora za sumnju.
Ali moram to čuti.

Lastane, jesam li normalna?