Od A do Ž https://blog.dnevnik.hr/zeljezicka

ponedjeljak, 09.07.2012.

13. Sljemenski maraton iliti kuda idu divlje svinje

I tak. Sonja mi je stavila bubu u uho kak bi se moj blog trebao zvati, pa mi je eto negdje usred noći dok sam čitala Majdin blog (odstarogahorvatamala.wordpress.com) - btw mala luda si, svaka čast - sinulo da bi mogla i ja nekaj napisati. A i imam ispit u srijedu pa je svaka zanimacija dobrodošla.

Ja sam u biti htjela na Plitvički maraton 2.6., al em sam mislila kak ja to nemrem, em kak bum se sva spolomila i onda ne bum mogla tri mjeseca niš. Junačko srce bome. I onda mi je sinulo kak bum išla na Sljemenski maraton, i kak bu mi to poklon za kraj 4. godine. Malo je zajeb to kaj sam otrčala a imam još jedan ispit al ajd. Nisam imala plan, falabogu ni kilometre (imam nekakva četiri polumaratončića, al svi su prek 2 sata pa nisu baš za spominjati), al sam imala BRDA! Otkrilo dijete Sljeme i zaljubilo se Pa sam tak landrala po svim živim brdima, kaj za trening, kaj po utrkama, kaj liga Puntijarka, na početku (da citiram svoju najdražu biciklisticu Tajanu koja je ovaj vikend odvalila hardcore brdski bajking po Alpama, BRAVO DRAGA! ) "znaš onog zadnjeg kaj se vuče i umre do vrha? e ja bi tek nakon njega došla", a onda sam mic po mic odvojila pogled od onog metra zemlje po kojem idem i spominjem se rodbine i sebi i brdu i svima, pogledala oko sebe, i navukla se na brdsko trčanje (ajmo se pravit da pretrčim sve uzbrdice ).

Nego, maraton. Nisam se spremala, još sam i u drugu krajnost otišla - kak ja bar svaki drugi dan treniram sve i svašta nekad i po par sati, tak sam mislila da se trebam odmorit kak spada pa doć svježa na start. I tak ja odmarala 10ak dana, bilo mi je sve dosadnije pa sam išla svaki dan na faks i s faksa pješke, i to po najvećem suncu. Pa sam skupila laganu sunčanicu. Al dobro, bilo pa prošlo. U međuvremenu se dogovorilo da bu i moja (bolja? gora?) polovica išla sa mnom, umjesto da me čeka na cilju dok se ja dovučem nekad u sumrak na sve četiri. Doduše Žana mi je obećala da bu uzela godišnji ak treba al da bu me dočekala (hvala Žana ). Ne bum baš opisivala kak mi je bilo 2 dana pred utrku. Mix nervoze, straha, srce mi je divljalo tak da sam se uspjela i uspaničarit da me hvata infarkt (a zapravo mi je samo utrnuo prst na lijevoj ruci). A bilo me i užasno frka one uzbrdice između Horvatovih i Hunjke, jer mi se tam mantalo kad sam prije dva tjedna odradila trening. Prije starta sam išla petput na wc, a tek kad smo dobili majice (LJUBIČASTE s MAČKOM, ko da se mene pitalo za dizajn ) sam se ekšli počela veselit. Jebote pa ja idem na maraton! Čekali smo start malo dalje u hladu pa dobro da smo i vidli da se startalo. Upalili vurice (polovica ima Garmin pa ajd, al ja imam neki blentavi koji...well, štopa vrijeme, neš ti koristi) i IDEMOOO!



Početak katafakingstrofa, odmah smo se zbuksali na začelju, i davali sve od sebe da se ne rastepemo na onom spustu od tornja prema cesti. Pa smo krenuli trčkarat i veselit se al onda je krenulo ono sranje od makadama (dovoljno je reći da mi je taj dio najteži u svakom krugu). Do 6.km se ide nizbrdo po tom makadamu di sam čekaš da ti se izvrne noga. Ima i par preskakanja prek vode koja teče preko staze, al u globalu makadam ipak postaje podnošljiv pred kraj tih 6 km. I onda skretanje na usku single track stazicu, koja vijuga nizbrdo malo žešće, uz preskakanje jednog drva i provlačenje ispod drugog. Znam da sam šeprtlja pa sam se potrudila ne razbit prek korijenja. Na kraju stazice okrepa (u trećem krugu kad sam vidla Boženu i vodu mislila sam da su mi se anđeli ukazali) i onda na Horvatove stube. 500 njih. Za one kojima ne ide matematika, nakon tri kruga to je 1500 stuba.

Štengu po štengu, kroz špilju, po suncu, došli na vrh stuba i tam opet okrepa (opet mi se anđeli ukazali, a i znali smo curke pa smo svaki krug čavrljali s njima). Možda je sad dobro vrijeme za napisat da su okrepe bile ZAKON! Voda, Enervit, sokovi, banane, šećer, lubenice, čokolada, limun, keksi... Svaka čast. Doduše ja samo banane i tekućinu tamanila al je prizor za 5.
Krenuli prema Hunjki, kroz krave koje su se sam seljakale prek staze iz kruga u krug i gledale nas ko da nismo normalni (ko normalan po najvećem suncu beži prek pašnjaka? ), opet provlačenja kroz ograde i svladavanja svake uzbrdice ko da nam je posljednja, trk preko sljemenske ceste i opet na stazu prema Puntijarki. Taj dio se više manje može cijeli istrčat, i to u hladu, milina. Nakon Puntijarke opet preko ceste (u trećem krugu sam izletila na cestu ko dezorijentirano tele, dobro da me nitko nije pokupil) i uzbrdo pa ravno pa uzbrdo bla bla došli do hotela Snježna kraljica (tu sam sva tri puta psovala onog ko se sjetil stavit stazu na asfaltiranu maltene okomitu uzbrdicu), pa do kapelice, prema Činovničkoj livadi opet po šugavom nestabilnom makadamu, i uzbrdo prema vrhu. Na livadi opće veselje jer čeka fotograf Murgić (i isto takvo neveselje doma kad sam vidla kak mi guzica izgleda na fotki ) pa još malo malo i... STEPENICE. Organizatori, vrlo duhovito. Stepenice pa onda odvratni uspon do tornja (ponosno prehodali sva tri puta), prolazak pored Žane, na okrepu, okret, i nazad nizbrdo u drugi krug, uz navijanje najdražih mojih trkačkih ljudi, hvala vam

Drugi krug - majko mila. For the record, krug ima 14 km, a meni je sigurno pola od tih 14 bilo stravično teško. Boleeee nogeee, jao. Teško hodat, teško trčat, jedino uzbrdo nekak ide jer imam štemerske kvadre. Boli vrh noge, pitam polovicu jel to upaljen vrh kvadra, veli ne, tetive. A jebat ga. Onda su počela i stopala. Sve me napalo odjednom. Bokte bol sijeva kroz noge, on pita hoćemo ić treći krug, teško i njemu, al pa normalno da idemo! Blažen bio, vukao me taj drugi krug, inače ne znam kaj bi bilo. Kod Hunjke vidim Saleta, bivšeg trenera, koji urla nešto iz debele hladovine, nadam se riječi podrške, al ja u survivor modu baš i ne čujem kaj točno. Al fala! Ulazak u cilj, navijači čekaju, reko načekat ćete se Idemo na okrepu, kaže tip prolaz vam je 3:59. Opa, pa nismo ni loši! Okret i nizbrdo.

Treći krug! Mene ćopila euforija pa sam taj krug ja vukla. Je ok, boli, al nek boli, osmijeh na licu, jeee pa bit ću maratonka Lakši mi je taj krug bio od prvoga, još jedan dokaz da je sve u glavi (a di bi bilo, u nogama sigurno nije). Tu su nas stigli ovi iza nas, malo smo čavrljali s njima, pa ih opet ostavili. Treći put na stube, po najvećem suncu, na pola mi je palo na pamet kaj ak mi se smanta pa odem u provaliju (kaj je da je, tih metar širine lako fulat), al euforija daje svoje i pičimo do vrha stuba. Okrepa nas čeka i navija, blažene bile, idemo dalje. Treći put provlačenja kroz ograde (svaki put razderala nogu na istom mjestu), uzbrdice deremo po principu nabij šiltericu na čelo i gledaj samo metar zemlje pred sobom da ne vidiš kolko ima do gore. Treći put kroz krave, tolko je vruće da maltene haluciniram od smrada, opet uzbrdooo, došli do Hunjke, jeee još malooo!! Ja se osjećam ko nova (ne bum baš rekla da bi mogla još al tak sam se osjećala), došli na one stepenice pred vrhom, dupla euforija, još sam prehodat onaj uspon i GOTOVO! 6:16, Žana čeka s medaljama, pita me kak mi je bilo a ja elokventno "JEBENO!".
Nisam bila baš sva svoja, al sam se skoro rasplakala od sreće kad nas je Safet fotkao, Sonja izljubila, Majda izgrlila, Boris donio sladolede, Milana kolače... Najbolji ste! Mislim prvi se pamte, pa nemrete očekivat da ne bum sva emotivna.
Kad smo se napokon digli s trave i krenuli prema autu, na mobitelu 800 poruka i poziva, zovem starce, e ja bila na maratonu, odgovaram na poruke, fala ljudi, divni ste



A danas? Paa, malo čudno hodam, al žuljevi su probušeni, nokti sređeni, i nemam muskulfiber, jee! Bole me neki čudni dijelovi kaj ne znam kaj su, možda tetive, ne znam prepoznat kaj me točno boli, al bol je zanemariva, to me najviše čudi. Sve u svemu, bilo mi je SUPER, staza je genijalna, i zadovoljna sam jer mi nije ni na kraj pameti bilo da ću i u trećem krugu trčat.
I to je više manje to. Svaka čast kaj ste pročitali do kraja

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Opis bloga

Linkovi