Zelena livada

Šumi, šumi dubrava
dubovi se njišu
striborovi vjetrovi
u krošnjama plešu

Pleši, pleši vjetre moj
češljaj dubu kosu
ranim jutrom na muravu
spusti Zoro rosu

Neka raste, raste gaj
u sunčevom sjaju
neka tvoje velike ruke
pticom gnjezda daju

Na proplanku, na muravi
tiha vatra tinja,
ispod zvijezda u dubravi
molim se stablima

Pleši, pleši Svarožiću
srca plamen daju
šumi, šumi mi dubravo
sveti zelen gaju

Hrastova šuma, sveti gaj, pored livada, na njoj labirint.
Gledam labirint u mraku, rubove slabo osvjetljava vatra iz baklje. Ja sam izvan njega, baklja isto.
Večera s precima.
Pišem. Kod nas je toplo, žuto svjetlo baklje, vrata za moje djedove. Tiha noć, tu i tamo čudni zvukovi šume. Mi imamo med, čaj, ananas, soju.
U labirintu mrak. Ležim na zemlji, preci večeraju, već smo se najeli. Počinju tiho pričati, pričaju o medu, o soji, pričamo o običnim stvarima. Baklja gori, kućna toplina tu u srcu šume pored svetog gaja. U njemu gore svijeće, za gaj, i za prijatelja. Imaju i oni hranu.
Mi ispod hrasta, ja pišem, djedovi me prate. Govore o labirintu, malo se isćuđavaju.
I meni pričinio se kao nespretan arhaični alat nevještom rukom složen izgubljenog čovjeka koji traži izlaz.
Sadašnjost postaje prošlost.
Labirint u dalekom vremenu - nespretni pokušaj potrage za mirom, (ali uporan kao prve korake maloga dijeteta), šuma nadomak.
Pišem, preci govore.
Znanje u stablima skriveno, hrast iznad mene, labirint nadomak-daleko u mraku prošlosti.
Mi imamo med, čaj, soju i ananas.
Malo se tuže, malo žale što ne jedem puno, tjeraju me da jedem (baka?), ali najviše su sretni što imaju mene, i ja da imam svoje stare kojih mogu pitat.
Prdnuo sam, eho odjeknulo, smiju se, kažu da je zdravo. Tu i tamo mljacnem da otjeram one nepoznate što strah izazivaju, za njih je u gaju. Možda se vatra ugasila, zatvorila vrata pa dolaze ovdje? Ne odlazim – ostajem. Malo sam se naježio, pogledam u baklju, stari me čuvaju. Toplo je, nema straha. Moji mojih zvukova se ne boje.
Postoje pitanja. Kažu da odgovor ću dobiti kasnije, sada neka jedem.
Hrast iznad mene, u šumi pada jesenje lišće.
U kući ima puno tuđih nemirnih duhova, a u svetom gaju mogu komunicirati sa precima.
Pomoći će mi u mojim naumima, a ja njima da imaju vrata.
Još su tu.
Vratit će se u stabla kad ja budem spavao, kad se baklja ugasi.
Čuvati će me dalje dubrava i ova orošena zelena murava...

.

.

.

.