|
Hvala 
Jer i kad fizički nema ljudi koje volimo, njihovi su nam otisci bliži od vlastitog daha. Magično je, zar ne? Noć zarobljena na ulasku u san (ili to ide obrnuto?), otvorene ruke, oči, osluškivanje poznatih glasova. Ne moram opkopavati jarak oko nas, ne čuvati te trenutke prisutnosti, raditi stvari napola. Vidiš, napokon sam shvatila: u magiji je sve glatko, brzo, sve je poletno i jasno, nemoguće moguće. I to nepriznavanje gomile potreba, vrištanje osjeta, nerazmišljanje... mi zapravo i nismo, zar ne? Ne postoji ništa što bi bilo nestvarnije od stvarnog... Zar ne?
Svejedno kraljujemo.
Hvala ti.
|