zabranjeno pusenje

…pjevajući, ptice umiru…

...i tako slušam neku noć radio, nije mi se dalo spavat tj. nisam mogla nikako zaspat , i puštaju oni sve neke glupe pisme, svaka gluplja od gluplje, možda su bile tri dobre, od recimo dvadesetak kolko sam ih otprilike poslušala. I slušam jednu takvu, bezveznu, i kontam: aj ako iza ove bude opet neka koja mi nimale ne odgovara, neću više slušat, a ja sve slušam u nadi da će potrefit neka dobra, i uzalud se nadam, svaka gora od gore, dok nije došla jedna koja mi fakat ide na živce i onda sam napokon izgasila radio.
U mnogim drugim situacijama, ista stvar, ali možda ne tako bezazlenim kao slušati radio nego nekim ozbiljnijim, kada recimo netko cijeli život nešto čeka a nikako to dočekat. I nada se i nada, i svako novo jutro je za njega jutro u kojem očekiva da će napokon dobiti ono što najviše želi, ali bezuspješno, i tako iz dana u dan.... Ljudi kažu, tko čeka, dočeka; ali ,što ako to dočekamo onda kad više gotovo i ne bude važno, recimo na kraju svog životnog vijeka, kada čovjek više izgubi nadu, kad ga život jednostavno iscrpi, kad ne može više...ne znam, al vrijedi nadati se, ipak, kako god okreneš, nada umire posljednja...


Ptice umiru pjevajući

Ne traži cestu do mog srca
Tu cestu ljubavi
Ni psi tragači nikada je
Ne bi pronašli
Jer ne postoji
U lancu sreće ja sam bio
Slaba karika
K'o glineni sam golub pao
Srušen mecima, kad si otišla

Na moja vrata nemoj kucati
Ja nemam više snage da ih otvorim
Nek'me sutra ostavi duša u zoru
Ja trebam biti i u porazu


Na moja vrata nemoj kucati
Ja nemam više snage da ih otvorim
Nek' me sutra ostavi duša
U zoru pjevajući ptice umiru


Ne traži cestu do mog srca
Kad više nemaš kom'
Jer nije tuga poput krede
Da se izbriše jednim potezom