|
Ona nema stvarnost.
Dok spava sanja svoje mnogobrojne živote. Na ulasku u šumu susreće jelena. -Kud si krenula malena? -upita je jelen - Tražim svog zeku, nema ga već danima. -A kako izgleda tvoj zeko? -Bijel je i zna skakati unazad. -Hm, nisam još vidio zeca koji skače unazad. Yuriko se probudila na osmom katu nebodera. Pogledala je kroz prozor. Neko dijete igra se u pješčaniku. Podiže pogled prema njoj. -Mamice, hoće li skoro ručak ili se mogu još malo igrati? Yuriko se osvrće oko sebe. Čini joj se da dijete govori baš njoj. Uputila se do ogledala. -To ne može biti istina!!!!! Opipavla je svojim odraslim rukama svoje zrelo lice. Odjednom se nasmija iz sveg srca, otrčala je na prozor. -Mišiću, dođi gore, gotov je ručak! Htjela je dodirnuti svoje dijete, zagrliti ga...uzlupano srce joj je skoro iskočilo iz grudi. Otvorila je frižider i vadila namirnice, nešto ću već smisliti... Čini joj se da već čuje lift. Takvo uzbuđenje još nikad nije osjetila. Krenula je prema ulaznim vratima. -Misliš da bih te pustio da je vidiš? -reče bijeli zeko i stade ispred nje. -Zečiću, zašto mi to radiš? -Samo dva skoka unazad i ti ćeš opet biti djevojčica. - Molim te, dopusti mi da je vidim. Molim te. Već je i plakati počela. Ali zeko je neumoljiv. Skoknuo je unazad...hop-hop. Yuriko ostade sama nasred sobice. Tužno gleda u svoje dječje ruke. Mala lampa obasjava taj neobičan prizor. |