Guznata Amerika
Ruta je išla otprilike ‘vako: Phoenix, Yuma, Dateland, Tucson, Tombstone, Bisbee, Las Cruces, Albuquerque, Santa Fe, Taos, Chama, Cortez, Phoenix. No, prvo o hrani jer od hrane se živi.
Amerika je guznata zemlja. Guznato-guzlasta. Furaju se guzice. Dupeta. Trbusi. Stomaci. Prikolice. Kamioni. Tegle se tegljači ispred i iza. Ali prvo što napravim na svetom američkom tlu jest kupovina čokoladnih bombona sa pepermint punjenjem Junior Mints (za to se mogu zahvalit Krameru). Dok ih nespretno sasipam u usta i zadovoljno mljackam prije nego se stope i pretvore u amorfnu masnu stopljenu masu pogledavam naokolo i pokušavam razabrat američke kovanice. Neki imaju ime, a ne broj. Pa ti onda broji ako znaš.
Butterfields, Phoenix. Doručak.
Nema tamo jedi malo, jedi dobro. Nego jedi megalomanski. Sa mojom europejskom navadom zobanja na malom tanjuru zasigurno sam zbunjivala kelnere-konobare. Na kraju sam čak mislila počet naručivat dječje porcije. Koje su bile veće od europskih odraslih. Nema naručivanja jednog. Nego uz to jedno ide jos sijaset malo manje većih ekstra priloga, prijedloga, veznika, saveznika. Pića u čašama od po sigurno litar. Uz neprestano punjenje iste kad se isprazni (za džabe). A sve po cijeni jednog nokta ovdje na otoku predaka. Da se razumijmo, nisam išla po top restoranima nego je okosnica zla bio Lonely Planet.
El Charro, Tucson.
No, to ne znači da se nije kusalo sa tekom. Pošto se vrijeme tratilo u Arizoni, Novom Meksiku pa čak i Koloradu (bez Nervoznopoštarevog cirkusa), želudac sam razularila na novomeksičku hranu. Jerbo je Novi Meksiko nekad davno, prije nego su došli vukodlaci, i bio Meksiko. ‘Oćeš ovu novomeksičku, onu meksičku, ma nema veze, samo davaj ‘amo! Burrito/burro, enchilada, chiles rellenos, tamales, sopaipilla, taco, ovo, ono. Obično bih već zabrazdila u startu kad se obavezno na stol, dočim pogladiš skajski tapecirung zadnjicom, iznese čips od kukuruza i obično neka zapaprena salsa. A poslije je bal nad balovima, bakanalija nad bakanalijama. Od svih najboljih su bili El Charro i Mi Nidito (specijalitet: precjednička plata koju je popularizirao neki tamo Bill Clinton kad se našo u inom restoranu) u Tucsonu, Matador u Phoenixu (sad, Grci i Meksiko ne idu skupa, ali...) uz zvučnu atmosferu Meksikanaca iz zvučnika. Vani jedno četrdeset iznad nule. A unutra klima ko iz bajke. Milina.
Flying Star, Albuquerque.
Obavezno se pita (u Novom Meksiku) ‘oš li crven ili zelen chile (kazu da je obično crveni ljući, ali meni mimozici je i jedan i drugi bio da pozovem kakvo dobrovoljno vatrogasno društvo).
Posebno otkriće (jer sam sama posebna) bila je sopaipilla, prženi kukuruzni kruh koji se najbolje nataloži u trbušne stijenke u obliku sala kad se konzumira sa medom. Ili cimetovim šećerom. Zubari su isključeni.
Osim meksičke konzumirala se i indijanska hrana. Takozvana domorodačko američka (native American). Prženja na ulju koliko 'oš. Imaju i oni verziju taco-a (zvan Navajo taco koja se zvakala na Cetiri kuta, to jest tamo gdje se spajaju 4 savezne države: Utah, Colorado, New Mexico i Arizona – di staviš par ruku i nogu u 4 kuta i radiš budalu od sebe), samo što tamo na podlogu ide prženi kruh-palačinka. Može se isto tako jest sama sa šećerom (preporučam onu na standu u Taos Pueblu u blizini Taosa, Novi Meksiko) ili kao mesno-povrtni taco. I tako ti može gusterača otic na službeni put ko Miki u Kusturičinom filmu.
Postoji i pristojno varivo od blansiranog kukuruza zvano posole sa začinima pojedeno u Indijskom kulturnom centru u Albuquerqueu. Koliko-toliko zdravo.
Svaki puta morala sam se europski blamirat sa škaniclom koji bi mi dali da odnesem sa sobom ostatak hrane. Ipak, na kraju proputovanja osjećala sam se kao spora slonica gegajući se s noge na nogu vičuci ‘daj amo tu hranu, brže, brže!’ Postala bih i sama jedan džinovski guznati kamiJon. Zakovana sa par prikolica.
Albuquerque, Old Town, neka meksikanska zalogajnica.
Kad odrastem želim biti Novomeksikanac. Sa trakavicom u želucu da me spriječi od guzlaguznatosti. Inače…
|
