The Last Broadcast

Zagubljen zaguljen instinkt

Šteta što će ovo bit kraj domaće trilogije. Silno sam željela da bude tetralogija jer četiri/tetra je više od tri, a što je više kažu da je bolje. Ali pošto je sve to ipak samo pitanje semantike neću razbijat valove o pučinu.

Skoro sve domaće poznavajuće žene mojih godina sa kojima kontaktirah u domovini imaju dijete. Pače neke i u množini. Pa to bude dvoje. A bome jedna je nedavno isproducirala i treće. I sad kako to već biva, ajde u goste, i to natovarena svakim đavlom (ne moš' u nas doć praznih ruku, a, ne, društvenokulturološki odmah razapneš sam sebe i pribiješ se čavlima na dasku). Molila sam svakojake bogove da mi ovog najmlađeg četveromjesečnog ne uvale u krilo, štono uvijek znadu, da me razvesele.

Da samo napomenem da me male bebe čine nervoznom. Ne znam što bih sa njima. Uvlačit im se u mekano lišce i mumljat bucibucibucibuci (ad lib) nikad mi nije bas ležalo. Počnu li se drečat, ne daj bože, odmah se uznevjerim i trazim najbliži izlaz u slučaju opasnosti. Mala djeca još kako-tako (oni sa kojima moš' prozborit jednu-dvije i reći im da Djed mraz još uvijek postoji). Ali ćelave i bezube bebe ispod godine-dvije dana idu mi vrlo teško.

Pa se onako vršuljcima prstiju došuljah do ovog ovdje, prozborih jednu-dvije uh, kako je velik/lijep/ista mama (a prema potrebi može i tata/baba/čukunpradjed) i ukutrih se momentalno u glavi ponavljajuć mantru ovome svevišnjemu gore samo mi ga nemoj uvalit u krilo, sve ću ti napravit!

Daj, evo ti ga malo, idem ja po rakiju/vino/pelinkovac/ostali alkoholni bućkuriš. Argh, znala sam! Nemoj, neću pit, neću jest, neću disat, nemoj se činit, odmori se, vičem, ali kasno. U mom krilu našlo se desetak kila žive (doslovce) vage, sjedi i gleda. Mater mu, šta sad? Kako držat ovo? Nije to mačketina pa da ga moš' valjat uzduž i poprijeko. Pipnem li mu majušnu ručicu, 'oću li ga zdrobit? Moram li mu pridrzavat glavu? Ako mu se pripiški, 'oće li se to odrazit na mom krilu? Šta ako ogladni? Zadreči se? Možda će se momentalno preobrazit u predatorsku šumsku zivotinju i proždrt me?

Pa onda tražim taj neki majčinski instinkt koji još nikako da se iskobelja iz njedara mojih bijelih. Pa ga pipkam, opipavam, zivkam. Di se zagubio? Vabim ga ovim malim, ali mislim da me ostavio na cjedilu, proklet bio zauvijek. U međuvremenu dolazi njegova majka istih godina ko i ja (dakle, obje potičemo iz doba kad su tigrovi sabljari haračili kuglom zemaljskom) i kaze Sad ću ga previjat, dolaz'amo! Da je život fer i da ima i pravde i boga (Šabane, platit ćeš mi za ovo!) sad bi se zemljana kora otvorila i progutala me u dva-tri zalogaja. Ali ne, ovo nije Šaban Šaulić, nego previjanje dojenčeta!! Osjećam se ko doktor Spock.

I sad, ova ga tamo okreće, prevrće, rotira, zavija, uvija. Pristojno okrećem glavu u stranu, fićukam neku idi-mi-dođi-mi melodiju (falširam), nadam se da će sve ovako ostati kako je i bilo. Suhi šipak na grani je bilo! Ova slavodobitno uzdigne punu pelenu u zrak i mrtvo-hladno prozbori De vidi! De pomiriši, ništa ne smrdi, to je samo od dojenja što radi. Mislim da sam bila oprala ušesine to jutro, ali nikad se ne zna. O, majko mila svačija, sanjam li ja to? Da omirišem posranu pelenu? Za bijeg nije bilo vremena. Za izmotavanje isto tako vrijeme je bilo isteklo. Našla sam se pribita u kut iz kojeg nije bilo povratka.

A mali se samo krezubo smijao. Tako mi i treba.

Onoj kojoj je rođendan danas. Zbog nje počeh nosit pokrivala za glavešine.