The Last Broadcast

Razvratnost je samo jedno stanje uma pokraj druma

Prosto da ne povjerujem kako moje uzavrelo vrelo pameti u zadnje vrijeme radi ko rabotnik na pokretnoj traci pa reko', aj da to iskoristim i prospem jos kojesta. Ljetos imamo zvizdan vec nekoliko dana uzastopce. Nesto kao Summer of Sam '06. Jos samo fali kad ce netko, ko je posandrcao od ove vrucine, pocet sijat strah i trepet naokolo. Kad ufati zvizdan onda ufati zvizdan. Pa tako udarilo i odje preko tries't. Preciznije, triescetiri. I ajde sad ti radi pod tim uvjetima. Zaboravih da takovije temperature prezivljavam samo kad sam u domovini ili na odmoru, a ne odje, kad moram na poso. Ne mogu brate radit, ne mogu brate disat, indisponirana sam maksimalno. Procesom matematicke dedukcije zakljucujem da na tu temperaturu ona dolje u podzemnoj mora bit otprilike jedno cetrdesetidva-tri. Savrseno za udisanje (mio)mirisa ljudskih i onih ostalih neidentificiranih. Da imadem znanje (al)kemicara patentirala bih tu kolonjsku vodu, obogatila se i otisla zivit na obalu Kaspijskog jezera/mora loveci tustu ribu za kavijar.

K tome zaradih jos jednu londonsku boljku, a to je da ne podnosim sporost u hodanju. Docim mi se nacrta neko sporovilo na horizontu posandrcam, iskezim ocnjake, oci iskolacim i odmah se pripremim da doticnu spodobu sa prezirom preteknem. Nema fjake, nema zjake, nego grabi i nosi se! Obicno su ti sporaci turisti kojima je svejedno stignu li na odrediste jucer, danas ili sutra. Zvirlaju naokolo i udare brigu na veselje, a meni tlak poskakuje na jedno 220 sa 110. Kud tolike kofercine moraju tandrkat sa sobom, i to bas u doba kad se ide na poso (ili s posla)? Ko da nemaju pametnija posla?!?! Polako, ali sigurno metamorforiziram se u nervoznog, ljutog, netolerantnog me-me-me primjerka londonskog roda.

Kao trece, ova vrucina odalamila me u glavu pametnu na dugo i na siroko. Stalno mi se motaju raznorazne odvratno-razvratne misli. I to zahvaljujuci onoj Goldfrapp zenetini. Docim cujem ovo. Ne znam, mozda ona zbori o necem sasvim bijelom i nevinom i cestitom, te samo zahvaljujuci mom ogranicenom mozgu uzeglom na silnoj vrucini britanskoj to onda interpretiram na neki sasvim drugi nacin. Ali uzvrpolji me to sve skupa, majku mu. Mislim, slide in. A dobro, svakoj seljancugi (meni, op. a.) njeno (moje, op. a.) veselje.

No, dobro, jednom davno, kad mi bijase malo godina (eh, da, postojala su i ta vremena) interpretirah ovo na nacin da se opustis kad si malko umoran. Aha, da, mos' mislit. Bijase to puno prije nego otkrih da to come cudnovato ne znaci samo da dodjes. Hm. Sva sreca da odrastoh u domovini inace bi me vec bili strpali u zatvor kao maloljetnog delikventa. Ponekad stvarno nikad na zelenu granu sa mnom.

I kao cetvrto, moradoh se hvatat u kostac sa paukom na poslu. Da, jos jedanput. Ovog puta je to bio pauk velicine pola nokta, ali je zato skakao. Odnosno, poskakivao. To jos nikad nisam vidjela. Al' ga 'ocu zafatit, a on skokne. Pa tako u krug. Upravo to poskakivanje davalo mu je neku zlokobnu auru. Mislim si, zaliboze te Darwinove evolucije, kud sad jos da i pauci skacu? Mislim, stvarno, jos samo da meni narastu krila pa da poletim!! Onda ga fatah poluzatvorenih ociju da se totalno ne zgrozim. Ne uspijeh ga scepat. I odskakao on tako sa ruba stola u nepovrat.

Opet ispade dugacko! Treba mi oduzet pravo glasa! Ili mi dat da sadim vocke ili plijevim paradajz na plus trideset.