The Last Broadcast

Ljetne skice zivotne, dio prvi

Nema vece miline i divote doli otic na britansku plazu. Takove plaze su specificne po svojoj divoti i krasoti. Zapravo, zajednicki nazivnik im je da imaju sunca otprilike koliko ja pameti; da ih pohode Britanci, a ne strani turisti; da ti britanski turisti u duhu stereotipa i tradicije nose marame zavezane oko glava i da jedu odurni sladoled bez ukusa i mirisa koji ima zataknut Cadbury's Flake 99. Usprkos tome sto Brighton nazivaju London by the Sea (poradi ogromne koncentracije Londoncana koji okupiraju mjesto vikendom ili se odsele tamo u potrazi za relativnom idilom na moru). Za stan sa pogledom na more nece ostat nista baksisa od recimo milijun. Funti. A moze i par. Milijuna. Funti. Ne zivi Nick Cave tamo dzaba (jos samo da mi ga je vidit u kosulji sa havajskim motivom: tako kruzi ovdasnja legenda, da se doticni moze vidit u tom izdanju).

Na brightonskoj plazi preko vikenda zna bit po par tisuca ljudi. Ko je mazohista slobodno neka se tad zaputi tamo stajat na svakojakim glavurdama i ostalim udovima pacenika koji su bili dovoljno pametni da se tamo zateknu u to doba. Posto sam ja maltene lokalac obicno se seretski zaputim tamo ponedjeljkom kad nema skoro nikoga.

Nema veze sto je plaza sva kamenita i sljuncana u jednom. I sto nema hlada sve i da dubis na laktovima. Drugim rijecima, il' se przi il' tamburu kupi. Tj gori. Ja sam sasvim slucajno izabrala nehajno przenje. A nisam se ni suncala nego samo sjedila i zjake prodavala naokolo. Zbog te pametne odluke zaradila sam: izgoreno lijevo rame (vec opjevano u prijasnjem postu) koje sad lijecim njeznim poljupcima svojim i tepam mu njezno da izdrzi ovu torturu. Sve to usprkos tome sto stavih faktor 50 na sebe. Takodjer uspjeh zaradit bijelu traku posred cela. Odnosno, celo mi je izgorilo u cudnovatom stilu Bjorn Borga i njegove trakice za kosu. Ovo je do sad najmisterioznija pojava u zivotu mome.

Brighton. Navodno ove nozurde u pozadini pripadaju meni.