The Last Broadcast

Escape from LA (iliti ni Snake Plissken se ne bi posramio)

Hm, jutros kad ostavih LA iza sebe malo mi bijase zao. Ipak sam ga na kraju, ako ne zavoljela, onda tolerirala. Nije bila ljubav na prvi pogled, ali naucili smo tolerirati jedno drugo. Mozda zato jer sam drugi dan (nakon one pjesacke katastrofe) ipak uzela stvar u svoje ruke i vozala se okolo naokolo. Moram reci da vozit po LA-u je piece of cake u odnosu na voznju, recimo, Londonom. Sve su ulice pod pravim kutem, nema kruznih tokova, sve tece relativno normalno, usprkos dosta gustom prometu. Jos uvijek zjakam na ucestlost parkiranja i jeftinoce istog te benzina sveukupno. Naravno, imala sam malu epizodicu pokusaja punjenja rezervoara benzinom na benzinskoj po prvi puta. Veli znak da moras platit unaprijed ako placas gotovinom. What the fuck??? Motala sam se okolo-naokolo pumpe ko neki gangsta rapper oblijecuci oko pumpe, nemajuci apsolutno blage veze sto da radim. Dobro, velim, necu sad prtljat s gotovinom, pri tome se cudeci kako sad platit, a nisam jos uzela benzin??? Ali ni sa karticom nije islo jer me pita za ZIP code. ‘Alo? Nemam ja to, ja imam postcode. I tako je bilo dosta polu-zabavno jos jedno 10-ak minuta, da bih se na kraju ipak odlucila pokazati moje totalno neznanje frajeru za pultom. Veli on, da, trebas prvo platit gotovinom, a onda tankat, ali za tebe, ‘aj mozes prvo uzet benzin pa onda platit. Bit ce da se sazalio nad sudbinom mi gorkom i valjda je vidio da sam dosta jednostavnog uma pa da se sad ne ide zajebavat, pustio mi je.