whirligig

''ALL I WANT FOR CHRISTMAS IS YOU…''

pjesma na koju se moja mama rasplače ovih dana…

-ovaj put vam se javljam iz bolnice

Nedjelja, 18.12.2005, noć, malo iza ponoći mamu je iz sna probudilo krvarenje. Skočila je iz kreveta i vrisnula: ''Isuse Bože Igi ja krvarim!''. Tata, sav izvan sebe, nije znao što se događa. Primio je mamu koja je histerizirala i kroz plač jecala: ''Lea se ne miče!'' Držala je ruke na trbuhu i tresla se . tat je pokušavao ostati cool i sabran, no i sam je bio izbezumljen. Uspio je ''izvući'' iz mame gdje drži povijest bolesti na kojoj piše broj Petrove, te nazvao hitnu. Mama je i dalje jecala: ''Leice gdje si?'' pa sam se odlučila javiti joj. To ju je smirilo. Tata je na brzinu spremio osnovne stvari u ruksak i odvezao nas u bolnicu. Tatu su ostavili u hodniku, a nas su odveli gore u rađaonu. Razdvojili su nas, a da se nismo stigli ni snaći. Mamu su pregledali i rekli da je zatvorena ali da ne znaju zašto krvari. Mama je samo ponavljala: ''Je li beba dobro?''.. Tada su donijeli neki mali ultrazvuk koji pokazuje otkucaje srca. Mamu su obrijali i skinuli do gola pripremajući je za rađaonu. Bila je u panici i ništa joj nije bilo jasno. Nitko joj nije davao nikakve odgovore. Mogu mislit kako je tek bilo tati kad mu je sestra donijela maminu odjeću; od gaća do cipela. Rekla mu je da smo ostale u rađaoni i neka ispuni formulare i ode doma. Hvala Bogu na mobitelu pa ga je mama nazvala i rekla da se može vratiti i popeti u rađaonu da nas vidi te da je doktorica to dozvolila. Tatin čvrsti zagrljaj je baš ono što nam je trebalo. Još uvijek nismo znali što nam je, a tati su rekli da dođe ujutro u 09.00.
Nakon toga su nas polegli u predrađaonu, onako zbunjene i uplašene, tik do bokseva u kojima su druge žene rađale. Došla je sestra i dala nam injekciju za smirenje, te nas prikopčala na infuziju preparea za održavanje trudnoće i sprječavanje trudova. Nuspojava su joj treskavica i puls 160. Zaspale smo oko 04.30, a već oko pola sedam su nas probudili, digli i pregledali, te poslali na ultrazvuk. Dijagnoza; placenta previa marginalis. No, ja sam dobro i imam oko 800g. Smjestili su nas na odjel i ukratko objasnili što nam je. Do daljnjega moramo biti na infuziji, ležati 0-24h, zaustaviti krvarenje (do kojeg može doći zbog mog ritanja ali i maminog naprezanja), koje može uzrokovati trudove i prijevremeni porod. Mami je trebalo malo vremena da prihvati činjenicu da nema normalnu već rizičnu trudnoću. Ali ''provarila'' je i taj šok kao i mogućnost da će morati do kraja trudnoće ostati u bolnici i da se može još svašta dogoditi. Rečenica: ''S bebom je sve ok..'' uvijek ju smiri. Doktori koji nas paze su najbolji, i čine sve što mogu da nas stabiliziraju i zadrže mene u mami do kraja. No, najviše leži na nama, zato se ni ja ne ritam previše, a mama leži bez prestanka (s izuzetkom wc-a).
Imali smo mali incident. Boca prepare, koja treba kapati cca. 24h, iscurila je u sat i pol vremena jer je otkazao mehanizam koji je kontrolira. Mama je skoro doživjela infarkt.. puls se nije mogao izmjerit… žila na vratu je skoro iskočila…krevet se tresao koliko se mama tresla, počela je buncati… Čim je došla k sebi opet je prvo pitala za mene. Ali žilava sam ja.
Cure u sobi su super i pomažu mami jer je nepokretna. Baš su se dobro skompale. Samo, uskoro će one otići jer im je već termin za porod…
HRT je bio kod nas u sobi jedan dan, te nas snimao povodom akcije ''A bebe?'' (BTW,060 9000-zovite i darujte 5kn molim vas).
Svaki dan imamo posjete; djeda, baka, teta L. donose nam stvari i paze, masiraju…
Tata mi najviše fali, iako i on dolazi svaki dan, najviše mi nedostaju igre s njim. Kad ide s posla, dođe do nas i ja se sva uzvrpoljim kad čujem njegov glas te osjetim njegovu ruku i usne. Moram biti pažljiva da ne ozlijedim mamu pa se lagano mičem i tako mazim s tatom.
Danas je Badnjak i tata će doći i provesti ga s nama. Baka je donijela neke aranžmane da nam ukrasi sobu i stvori bar neki božićni ugođaj. Tata će danas još donijeti i lampice te ih staviti na prozor, Popodne je okitio bor pa će nam donijeti sliku da ga vidimo. Sinoć je od sreće rasplakao mamu. Ona mu je rekla da ode slaviti Novu Godinu s ekipom, a on je rekao da nema šanse da dočeka Novu bez nas. Ostat će s nama, i ako uspije, naći s političarima (koji 1.1. posjećuju novorođenčad). Uglavnom, ostaje do jutra- Volimo tatu!!
Danas je 6. dan da smo prikopčani na čudesni koktel i nadamo se da ćemo uskoro skroz prestati krvariti. Veseli nas što će ovaj Božić obitelj doći k nama, kad mi već ne možemo k njima.
Jedino što mama želi za Božić jest da s lastama sljedeće godine dođe i Lea!

(Zahvaljujem teti L. Što je ovo natipkala, i tati što je objavio- pusam vas!)