Kužinavanje

ponedjeljak , 07.06.2004.

Evo baš me jedna mini-tragedija potakla na razmišljanje o tome šta ja jedem uopće u životu. A mini tragedija koja me potakla na ovaj post se sastoji u tome da su mi cimeri bili u Dalmaciji i donili sa sobom domaćeg pršuta i vlaškog sira, cila kuća je zamirisala od toga. Bed je u tome šta sam ja zadnjih dana očito nečim namučio želudac, a čini mi se i da imam malu fibricu, tako da mi uopće nije bilo neki gušt jest te delikatese. Ono, ko da jedem papir, ne osjećam okus. A znam da dok mene ovo prođe, pršut i sir će bit samo uspomena. E, živote.

Inače, volim kuhat, ali sam lijen (surprise, surprise). U studentskim danima sam super kuha, svi cimeri bi guštali kad bi se meni dalo spremat, ali avaj, zahrđala mi vještina u zadnje vrijeme. Osim toga, sve što radim mi se nekako čini slađe u procesu kuhanja, a kad izvadiš na pjat i kao kreneš jest, e onda je isto OK, ali nije to to. Zato se ja redovito nažderem tokom kuhanja, probavajući jel slano i jel gotovo. Ako odem kod nekoga na ručak, onda svi popizde jer se konstantno motam oko teća i čokam male zalogajčiće. A šta ću kad to volim radit :))

I u svoj toj lijenosti postao sam glavni grebator za ručkove. Jedan frend već zna šta je kad nedjeljom nazovem pa samo kaže "Aj dođi". Al dobar sam ja gost, uvik donesem bocu nekog lipog vina, nije red da dođeš bez ičega. Samo ima još jedna stvar, a to je kad se najedem onda bi najradije zalega negdi i nije mi do komunikacije pa svi misle da sam doša u goste samo radi ručka. A nisam, stvarno, samo me pusti da malo probavim. :)

Uuuu, ipak mi je ovaj pršutić nekako teško lega, morat ću skuvat čaj i ić leć.
Aj, u slast svima, šta god jeli.