Nije to da je svaki put isto. nije to da svaki početak ima predvidiv kraj. Ja i ona koliko smo god puta prolazili kroz uspone i padove, mi smo ,nas dvoje smo bili iznimka u tom sivom narkomanskom svijetu i naš rastanak i moj životni put potvrđuje pravilo broj jedan a to je da heroin nezaustavljivo razara!
Bilo da se tu radi o smrti,materijalnom ili pak utjecaju drugih ljudi sve se raspadne samo je pitanje vremena kada će te stić onaj zadnji udarac i onda ti srce pumpa agoniju pritiskom od milion atmosfera i u trulom izmrcvarenom tijelu se sakuplja gorčina koja izjeda kosti. Poslije u toj pustoši beznađa,na raskršću svih puteva moraš duboko udahnit sa svom tom silinom u sebi i zadržat čim više stabilan dah i korak. Slutiš, čuješ nešto će doći, osjećaš da te to skoro ima, kao posjeduje te jer već klija u tebi. Nagon za opstanak sazorijeva i izgleda poput nekog pupoljka koji ima snagu signala koji prima neki tvoj novi izoštreni receptor koji nisi ni znao da imaš, i to te tjera negdje budnim između snova i nečeg tamo.


Poprilično sam krut naspram emocija, nema straha kamo ja idem.

izvolite kava i savski rizling, jučer kaže mi konobar kad mi je donia kavu i čašu vode uz nju. a štaš nešto se izliže i bez mog znanja i sudjelovanja. sve se izliže i prođe ko sladoled
sve se istaloži i nestane tamo odakle je došlo, samo magla ostane. neka ode samo dalje od mene. meni je jebiga sladoled upao u kavu, pri tom ni kapljica nije iskočila van, pa se otopio u njoj i ja to popio.

popio ja to, kavu bez šećera gorku, ali sa sladoledom u njoj
dobar je sladoled, a kava je gorka
topi se u sladoledu i okus me mijenja
i sve se mijenja, a sladoled prolazi
ništa ne zamara, nešto mi dolazi

pravo sam se uljenio za blog. zapravo nisam nego se zajebajen malo previše na facebooku. nije mi pod imenom i prezimenom pa služi za zajebanciju. malo previše se zajebajen. baš sam sebičan moj blože. ništa ne pišem a svašta mi kroz glavu prolazi dok šetam gradom ili negdi krenem. volim jutra, buđenja, i jutarnju kavu. to su mi najljepši od ovih jako rijetkih trenutaka nekog ispunjenja koje imam u ovim dugim danima spojenim kratkim crnim pauzama bez snova a tek koji tu i tamo bude, ali ja ga ne zapišem jer je previše bizaran i psihodeličan.
slabo pijem alkohol u zadnjih mjeseci. đanki sam , droge sam odavno zaboravio mada imam 3 grama gljiva psilociba, ali to mi samo skuplja prašinu gore u kredenci, ne ide me nikako jer me bilo kakvo stanje opijenosti jednostavno smeta. jer da nije tako valjda mi jutra nebi bila tako dobra. Kroz svašta sam prolazio vrijedno zapisivanja, bilo je dosta toga ,ali sam šutio i drža sve u sebi. gradio ono što se ne govori ono što raste u meni i oblikuje me...tiho kao nečujni potok neku stijenu što uz nju teče. .
Promijenio sam gajbu sad sam u centru grada. nije baš najbolja, ali tada kad sam tražio nisan ima neki izbor jer sam htio bit sam i sad sam i dobro je. Imam u zadnje vrijeme neke flashbackove one tuge koja mi se spuštala na srce kada bi me nešto podsjetilo na izgubljeno jer momentalno nemam neke osobite vrijednosti, da pojednostavnim sam sam a to je malo zajebano za nekoga ko je 14 godina bio u opako dobroj vezi. Ali dobro je brzo se trgnem pa se nedam da me ponese niti grama žaljenja za onim što je prošlo i onim što sam izgubio jer sam svjetan činjenice da je cijeli moj život do sada samo mali , sićušni dio ogromne priče, mali čvor na dugome konopcu na kojem neću dozvolit da se napravi omča.