Šporak sam znojan i ljepljiv. Pravo umoran,ali nekako nisam danas presječen na pola. Zijevam i pušim i pijem toplo mliko u kojem je mrvica meda. Navio sam sat u 5 ujutro pa ću se po buđenju sutra okrijepit hladnim tušem,kavom i cigaretom, jer nema te sile da me sada odvuče pod tuš. Rijetko je tako,ali baš zato neka bude večeras. Neka kraljuje ljenost. Po sobi je razbacano smeće, vrećice, kutije cigareta,papiri od kruha iz pekare, majce. Po stolu su razbacani čikovi,plastične čaše,papiri i par kutija šibica koje sam nakupio jer sam često znao zaboravit ponit upaljač kad sam iša po cigarete.Tepih je do pola sobe,a od dalje je neki mramor, neko sranje puno mrvica po kojima gazim kada hodam bos. Na vratima od ormara je obješena crna košulja sa naramenicama i zihericama i pankerskim bedževima,a odma kraj nje crne hlače i remen sa zakovicama.
Ja sam tip koji je strmoglavo izgubio sve na fizičkom,materijalnom i emotivnom planu i nakon sveg brodoloma se uhvatio za splav od pruća, i struje koje ga nose su se smirile , i nije mi ostalo previše, samo onoliko koliko mi je potrebno da nadopunjujem svoj duh dok tumaram gradom i gledam svakodnevne prizore kako se ljudi zapetljavaju u svojim kompleksima i mržnji i ograničenjima. Gledam kako im vapaj izobličuje tijela dok leže na pločniku po kojem hoda i upravlja jebeni kič, našminkane dame sa kompleksima iz snova.Ljudi su sami sebi postavili granice i ne prihvaćaju tuđa znanja na bilo kojem planu. Pišem o tim sitnim stvarima koje su mi ostale i sa kojima obogaćujem svoj mir koji se iz dana u dan neumorno širi, iz ove sobe na ulicu, ogleda se u lokvama vode,pa preko ulica grada, sve do šume di tihi noćni vjetar govori svoje, tiho šapuće meni i tamo sam miran i čist. A on mi govori : " udahni me , napuni pluća strpljenjem jer nemaš više kamo jurit. Svi putevi oko tebe su čisti i ti si polazna točka."