Ok, raja oće veselo.
Ajmo onda.
Prvo apdejtiranje:
1. Miljenka više nema. Ostavljen. Ispraćen s tužaljkom. Gone. Amen. 
2. Debeli gnjus također više nije aktualan. Imo je pravo: on je samo mali, ružni, debeli koji je zaboravio spomenut da doma ima gđu. Malu ružnu debelu. Gnjus. Gone. Amen.
3. Upoznala sam ovaj vikend svog prvog oriđiđi Hercegovca. Imo je sve karakteritike: visok (cca 100kg na cca 2m)  , crn, s kosom, vozi lijepo crno đipasto auto sa zatamnjenim staklima, bavi se građevinom. Smiješno mu je kad mu se provali da je Šuica mjesto blizu Dubrovnika te da nevjesta kod njih nema isto značenje ko i kod nas (bogufala na tome). I da, baš je mili...
4. Dana 1.3.2007. proslavila frtalj godine kako sam sretno zaposlena u Državnoj ustanovi (bogjeblagoslovio). Jako sam zadovoljna.
5. Počela sam rješavat Kakuro. Zapetljano u tri čoška al i veliki izazov. Vuki mi je instruktor...
6. Buraz se ženi u 8. Mjesecu. To znači da dobivam svoju sobu natrag. Prestajem spavat u dnevnoj. Konačno.
7. Obaram rekord u iđenju na Sljeme. Bijah gore svaki vikend od Nove Godine, osim dva puta kad nisam bila u ZG. Respect.
8. Trenutno nisam emocionalno vezana ni za koje muško. Dobro, Hercegovac mi se malo mota po glavi, al to ne računam. Osjećam se jako slobodno i opušteno. Toplo preporučam.
I tako... Šta ima kod vas?
Drugo, zašto me nema:
1. Pustilo me sve to. Nije mi više napeto.
2. Buljim na poslu 8 sati u ekran, pa mi se neda doma buljit još sat il dva dok prosurfam ili napišem post.
3. Skužila sam da nisam tak dobra u pisanju kak mi se nekad činilo da jesam. Pa čemu onda razvlačit.
A jednom sam bila na cm da složim post o tome kak sam na sred Strossa vidla kak curka dečku stišće prišteve po leđima dok oboje sjede na klupici. Koja gnjusoba. Skoro sam se izrigala kak je bilo odvratno za vidjet. A ona se sva udubila, predana, stišće li stišće. O majko moja... Gnjusno.
Ili post o tome kak imam fobiju od golubova na trgu.  Svako jutro kad idem na poso moram proć uz glavnu apoteku. A njima baš tada bude neko okupljanje tamo i svi se šetkaju i kočopere, spremni za uzlijetanje. I nek slučajno naiđe neka baba s mrvicama, nastaje rusvaj. Sve to što šeta i još cijela gomila s okolnih krovova krene letat i nedotibog nać im se na putu. Eto, tog me strah svakog jutra. I nije da se šalim. Ozbiljna sam i smišljam rješenje svog problema (a da ne uključuje obilazak veći od par metara/ulica).
Ili post o tome kak se već 4 (slovima: ČETIRI) dana vozim s istim tipom u tramvaju (visok. lep. Istina proćelav, al mani ti to. Visok. Lep.). Uđe stanicu poslije moje i vozimo se cuzamen sve do trga gdje i on i ja izađemo. Zar to nije ljubav? Mislim da je i on mene skužio. Šifra je: drugi vagon, srednja vrata, cca oko pol 8. Baš da vidim oću li ga i sutra vidit. Ak ga vidim, nasmijehnut ću mu se majkemi.
Mare1, jel dosta za come-back?
Odo se sad banjat, jer sutra je radni dan i treba poć leć...
|
