U knjižari sam na Trgu... Stojim i čekam da se vrati prodavač koji mi je otišo pogledat u skladište ima li neke knjige...
Prilazi mi žena. Oniska, jedno oko zdravo drugo s nekakvom bijelom mrljom, sva u crnom, marama na glavi, ceker preko jedne ruke a u drgoj dva paketa pamučnih čarapa, crne i bijele.
Pita me da uzmem paket čarapa, 5 kom za 20 kn...
“Gospođo, ja vam ne nosim takve čarape...” odvraćam uz samilosni smiješak...
“Uzmi sine, evo, dobre su. Uzmi za tatu, brata... kao poklon za Uskrs... Hajde, da prodam pa da imam za kruh...” nastavlja ona tužnim glasom gledajuć me s tim jednim zdravim okom.
“Hvala gospođo, al stvarno ne bih.”
“Ajde uzmi, evo za 15 kn, da imam za kruh kupiti...” (sad mi je već bilo pomalo neugodno i nisam znala šta da radim)
“Ne, stvarno ne bih...”
“Ajde, Bog ti pomogao, molit ću se za tebe... evo, za 10, da imam za kruh...” kaže gledajući me, zapravo fiksirajući tim svojim jednim plavim okom.
Bilo mi je strašno neugodno i nisam znala što da napravim. Da kupim?! Kaj će mi te čarape? Znam da ih doma isto nitko ne bi nosio. Da joj dam čistu lovu? Ono, ko neki milodar? Da, to bih mogla...
Dok ja tako premišljam, ona i dalje stoji uz mene i gleda me.
“Evo, da vidim šta imam u novčaniku...” kažem ja popuštajući i otvarajući isti. Ko za peh, unutra ništa sitniša. Jedna stotica i dvije dvadesetke... Od željeza samo stari franak i medaljica. Zemljo otvori se...
“Žao mi je... nemam sitnog...” izleti iz mene i taj tren se poželim bacit pod tramvaj zbog te izjave. 'Nemam sitnog', o božedragi!!! Fakat sam biser...
No, ona se nije dala smesti.
“Evo, možeš razmijeniti na blagajni...”
Da, fakat mogu, kada bih stvarno htjela. Onda ni 20 kn ne bi bilo previše. No ja nisam htjela dat. Ne znam zašto... jel zbog toga što nije izgledala dovoljno jadno (a koliko jadno bi mi bilo dovoljno jadno?!?), ili zato što mi je kroz glavu stalno prolazilo ‘pa postoji Caritas ženo!’, ili zato što sam jednom već pala na tu ‘jadna sam i gladna’ foru pa kupila od neke bakice neko cvijeće za 25 kn! ... Ne znam ni sama... znam samo da nisam htjela dat...
Spasio me prodavač koji se taj čas vratio iz skladišta s obavijesti da nema knjige.
Zahvalila sam se i ko raketa izjurila van ispraćena novim “samo za kruh da imam...”.
Idući prema pošti, osjećala sam se ko zadnji kreten. Mješavina grižnje savjesti i stava ‘nebu mene niko muljal’... Onda sam se pogledala i skužila da na sebi nosim sve neke fancy krpice i da nije baš da jedva preživljavam i zapitala jel bi propala da sam ipak dala tih 20 kn... pa makar žena i bila neki poluprevarant...
Eto, pitam se to i sada, dok ovo pišem, a to jedno plavo oko koje me fiksira neću zaboravit još neko vrijeme...
|
