hacked by hidden__hacker
29.10.2006., nedjelja
U AURORSKOM UREDU
|
Evo, već drugi put Lujiza uleće u kabinet kao nekakva uplašena kokoš, i govori da će nas napasti aurori. To joj je već prešlo u naviku. ''Molim te, nemoj mlatit tim rukama, iskopat ćeš mi oči!'', rekoh joj. Međutim, ona me nije čula. Ili me je ignorisala. ''Brzo, dođi u zbornicu'', rekla je profesoru. ''Došlo je vrijeme za borbu.'' Tog dana nismo imali više časova. Amanda i Marco su opet otišli prisluškivati razgovore, no meni se jednostavno nije dalo... Sita sam i aurora i Voldemorta... Voljela bih ponovo biti ona stara Maggie. Maggie Peyton, kći Raya Peytona i Christine Smith. Ona vesela djevojčica, koja je za magiju samo znala iz bakinih priča za laku noć. No kad pogledam Tamni znamen na svojoj podlaktici, kad pogledam svoju sestru i svoga polubrata, svoje roditelje i svoj odraz u ogledalu, jasno mi je da je moja sudbina biti crna čarobnica.... Više nema natrag... Znam da nema nikakve šanse da se obranimo od aurora. Njih je mnogo više, a to nije baš sportski, zar ne? Ali ja sam smislila plan... Prišla sam Rosilyn i Dracu, koji su stajali na hodniku i svađali se, kao i po običaju. ''Bok!'', rekoh. ''Kaj ima?'' ''Svađam se sa ovom nakazom'', odgovoriše uglas. ''Dajte prekinite!'', rekoh. ''Imam plan!'' ''Kakav plan?'', upita Draco. ''Vezano za borbu s aurorima'', odgovorih. ''Što? Što? Pričaj!'', požurivala me je Rose. ''Ako aurori pomisle da sam na njihovoj strani...'', počela sam, ali me je Draco prekinuo. ''Pridružit ćeš se aurorima?!'', povikala je Rose. ''Tiše, budaletino!'', reče joj Draco. ''Želiš li da nas tko čuje?'' ''Zapravo, mislila sam lažirati svoju smrt'', rekoh konačno. ''Što?!'', zavrištaše njih dvoje uglas. ''Ti nisi normalna'', dodade Draco. ''Gledaj, Draco... ako to uradim...'', rekoh. ''A što je sa Gospodarom i Gospodaricom?'', upita Rose. ''I oni i svi ostali moraju misliti da sam mrtva. Čak neću reći ni Amandi.'' ''Ja i dalje ne kužim'', reče Draco. ''Kako će nam to pomoći?'' ''Jednostavno je. Otići ću u aurorski ured, reći im da sam svo vrijeme bila na njihovoj strani, odat ću im neke Voldemortove tajne kako bih ih u to uvjerila, a onda ću sklopit dogovor s njima'', objasnih. ''Aha, kužim!'', uskliknu Rose. ''Spriječit ćeš borbu!'' ''Pokušat ću. No nikome ni riječi o ovome. Pogotovo ne Marcu i Amandi'', rekoh, otrčavši niz hodnik. Otišla sam pravo u Isabellinu spavaonicu. Bila sam sigurna da ona ima neke veze sa aurorima. Ispostavilo se da sam bila u pravu. Naposlijetku mi je sve priznala, a poslije me je odvela do aurorskog ureda. Aurori su se već spremali za večerašnju borbu. Trebalo je mnogo truda da ih uvjerim da sam na njihovoj strani. Svašta sam izmislila; da se jako kajem, da želim ispraviti svoje pogreške tako što ću im pomoći... Mislim da sam zaslužila Oscara za svoju glumu. Aurori su, dakle, uvjereni da im pomažem. Pitate se kako mi je to uspjelo? Pa, morala sam im odati neke od Voldemortovih planova. Nisam imala drugoga izbora. A vođa aurora je smislio genijalan plan... ''Maggie, ti ćeš poći s nama. Naravno, stavit ćeš kukuljicu preko glave, kako te Voldemort i Lujiza ne bi prepoznali. Nećemo se boriti... samo ćemo im reći da smo ubili njihovu dragu kći, i da je to prvi korak naše pobjede. Bolje je da sve uradimo polako, jer sam siguran da su smrtonoše i Paukovi sljedbenici veoma pametni, pa bi možda mogli izgubiti bitku... bolje da ne rizikujemo'', rekao je. Svi su bili uvjereni da rade pravu stvar... no zapravo nisu znali za moju podlu igru. Vidi se da sam Voldyeva! I tako se desilo... stavila sam kukuljicu i uputila se sa svojim novim ''prijateljima'' ka Voldemortovom dvorcu... čak sam im i pomogla da pređu magičnu barijeru... P.S. Ljudi, znam da je post glup, ali smatrala sam da je važno započeti sa nekom pričom na ovom blogu! Marco ima pravo, ovdje se ništa ne događa, i mislim da bismo se svi trebali malo potruditi da to ispravimo. Zato sam mislila da ne dođe odmah do bitke, nego da sve teče po planu aurora... P.P.S. Imamo novu članicu VA, Lindsay Morgan Peterson! |
10.10.2006., utorak
Opasnost je prošla... Zar zbilja?
|
"Prepametna Ja" sam bila u pravu. Predavanja su u zadnja dva dana bila jako teška i zahtjevna. Marcu se više nije spavalo. A Maggie i ja smo se dogovorile da ćemo recept za kolače( kojeg smo sastavljale) dovršiti neki drugi put jer… Premalo je vremena. U ova dva dana Maggie i ja smo sve češće prisluškivale Lujizu i Voldemorta. -Voldemorte, mi njih moramo skloniti odavde.-rekla je Lujiza dok smo Maggie i ja prisluškivale. -Lujiza, oni se moraju naučiti...-pokušavao je objasniti Voldemort. -Vas dvije!-čule smo iza nas glas. Brzo smo se okrenule. Tamo je stajao Marco.-Što to radite? -Pst!-siknule smo Maggie i ja. -Dođi!-povukla sam ga na pod do nas. -Nešto se raspravljaju. Šuti i slušaj!-rekla mu je Maggie. -Oni nisu jedni od tvojih smrtonoša, zaboga!-vrisnula je Lujiza.-Oni nisu bilo tko pa da ih možeš samo tako pustiti da ih odvedu u Azkaban ili da ih… O, zaboga, ubiju… Šmrcne Lujiza. -Lujiza, moraju se naučiti borbi. Oni su moji nasljednici! Sada mi je postalo jasno. Govore o nama! O meni, Maggie i Marcu. -Neće biti ni tvoji ni moji nasljednici u Azkabanu! -Neću dopustiti da ih odvedu u Azkaban. -A kako ćeš, molim te lijepo, to izvesti? Ne možeš čuvati i sebe i Marca, i Maggie i… Amandu. Moje ime je dodala kao da ga želi izostaviti, maknuti odavde u... Azkaban ili radije u grob. -Amanda, Maggie i Marco se mogu sami čuvati! Nisu djeca više, Lujiza. -Jesu! Imaju samo 14 godina! -Ja sam sa 14 godina… -Ne tiče me se, jebote, šta si ti radio sa 14 godina! Kao što se tebe ne tiče što sam ja radila! Oni nisu ti i ja, Tome! Maggie, Marco i ja smo bolno uzdahnuli. Ovo znači rat. Voldemort je samo nešto promrmljao u stilu: ništa-ti-neću-napraviti-samo-zato-što-nas-aurori-napadaju. Zatim je Lujiza nešto njemu promrmljala, pa onda on njoj, pa onda ona njemu pa je bila tišina isprekidana nečim što je jako sličilo poljupcu… Maggie i ja smo izvodile grimase praveći se da povraćamo. Marco nas je tutnuo u rebra, pa smo prasnule u smijeh… Ipak nas nisu premjestili iz dvorca. Voldemort je po prvi put pobijedio. Večeras dok smo Maggie i ja nastavljale svoj recept za kolače, a Marco na mom krevetu pisao zadaću u sobu je ušla Lujiza. -Imam jednu sretnu vijest.-rekla je zamahnuvši pelerinom. -Kakvu?-upitala je Maggie praveći packu na rečenici "Dodati dva zmajeva jaja u tu smjesu" -Aurori nas ipak neće napasti. -Kako to?-upita Marco pomalo razočarano. -Voldemort se pobrinuo za sve. Sakrio nas je posebnom čarolijom i izgubili su nam trag. Maggie i ja smo odahnule isto kao i Isabell i Maya. Čini mi se da aurori možda ništa i ne bi napravili Isabell pošto je ona Dumbledoreova miljenica pa nisam shvaćala pravi razlog zbog kojeg bi se ona brinula. -Šteta.-uzdahne Marco dok sam ja pisala "Svakako dodati slinu žabe krastače" a Maggie me gadljivo promatrala. -Zašto šteta?-upitam.-Pa barem nam aurori neće glavu raznijeti. -Ipak šteta. Nadao sam se pravoj borbi. -O, sigurna sam da ćemo ih imati napretak i da će ti se već preko glave popeti. Sigurno jedna već vreba.-reče Maggie ozbiljnim glasom koji nije nimalo podsjećao na nju. Marco je zakolutao očima. Ali nije ni slutio koliko je Maggie u pravu… Jutro je bilo hladno i sivo. Ja sam se zaogrnula u pokrivač pogledom tražeći Maggie. No nje nije bilo u sobi. Pogledala sam kroz prozor. Sve je bilo tako sivo, mračno i nigdje nije bilo sunca, zore, nagovještaja dana… Pomislila sam da je još noć i da je Maggie možda otišla po čašu vode. Pogledala sam na sat i bilo je već 11 sati. Zamalo sam vrisnula. Znala sam da to može biti samo ujutro jer smo Maggie i ja do jedno pola jedan dovršavale recept. Ustala sam bijesno navlačeći crnu pelerinu i pitajući se zašto me Maggie ostavila da spavam i zašto je takav mrkli mrak vani u 11 sati ujutro. Požurila sam do učionice iz Povijesti magije(ponijela sam i onaj papir s receptom za slučaj da Maggie i meni bude dosadno). Prvo sam se profesoru ispričala što kasnim, a zatim sam se bacila u stolicu do Maggie. -Idiotkinjo, zašto me nisi probudila?-siknula sam. -Baš si bila čvrsto zaspala, a meni se nije dalo buditi te. -Pa baš ti hvala. Maggie slegne ramenima i promrmlja nešto u stilu "Nema na čemu". -E, znaš da sam zaboravila onaj papir s receptom…-počela je. Izvukla sam papir iz torbe, a Maggie se nasmiješila. -Eh, ponekad je baš dobro imati sestru blizanku.-reče Maggie. -Da, pogotovo kad te probudi ujutro da ne zakasniš na sat.-rekla sam. Do kraja sata smo Maggie i ja pisale recept za već treće kolače. Zatim smo imali Borbu protiv aurora pa ručak. Borba protiv aurora je uvijek bio zanimljiv predmet pa se Maggie i meni nije dalo pisati recept. Dok smo zapisivali neke "smrtno važne" čarolije u učionicu je netko upao. Lujiza. Pelerina i haljina su joj bile zgužvane, kosa raščupana. Lice joj je bijelo blijedo kao smrt, a ispod očiju je imala velike podočnjake. -Zaboga, Gospodarice, što se događa?-upitao je profesor. -Oni dolaze. O, oni dolaze… Tu su… Blizu su… Večeras će već stići. Nismo se uspjeli zaštiti. Oh, doći će… -Tko?-vrisnula je Isabell. -Aurori.-prošapta Lujiza. by: Amanda |
03.10.2006., utorak
Blizu su, zar ne?
|
Imali smo Obranu od aurora, a Maggie i Amanda su nešto švrljale po papiru, koliko sam načuo, pisale su recepte za palačinke.JA sam bio umoran i spavalo mi se. Nakon što me profesor prozvao da vježbamo u parovima bilo je zanimljivije. Tada usred jedne od kompliciranijih čarolija u učionicu je uletjela Lujza. Bila je preplašena. Svojom dugom pelerinom mahala je na sve strane kao preplašena ptica. Neki su se nasmijali, a ona je napokon progovorila:" Brzo, Verdoh, nema vremena...tu su, uskoro!" obratila se profesoru. Trenutak je zastao a onda hladno promucao:" Što? Kako? Koliko vremena imamo?" "Dva do tri dana. Dođi na sastanak sjednice, svi su već tamo." Nakon što je profesor prekinuo sat, a mi poslani u sobe par učenika uhvatila je nelagoda jer nitko nije znao što se događa. Amanda, Maya, Denis, Maggie i ja odšuljali smo se do zbornice koja je nalikovala na neku staru i prašnjavu prostoriju. Nismo mogli ući, jer je bilo zaključano, ali smo naslonili glavu na vrata u nadi da ćemo štogod čuti. Tada je netko otvorio vrata. Svi smo pali na pod. Zaslužili smo kaznu. "Ako želite saznati, dobro." započela je profesorica iz Savladavanja prepreka " U pitanju su aurori. Mislimo da su nam ušli u trag." Dobro. Cijeli dan sam bio pospan ali ta je vjest mogla probuditi i lava. Aurora je daleko više, a nas ve čeka Azbakaban ako nas ulove. Doći će do borbe. Jesmo li spremni? Baš i ne. "Hoćemo li reći ostalima?" upitao je Denis. "Naravno" odbacila je Maggie. "Satovi, ako ih i bude, ali mislim da hoće, bit će naporni sutra.Voldemort i smrtonoše nemaju namjeru pobjeći. Doći će do borbe i mislim da nas žele pripremiti." pametno je zaključila Amanda dok smo užurbano koračali do spavaonica. "Pitanje je ima li vremena...jedan dan. Jeste li spremne nekoga gađati Avadrom Kedvrom?" upitao sam ih. Svi smo malkice zastali. Pogledao sam kroz prozor u mrak dvorišta. Vjetar je puhao i nosio lišće. "Marco, možda i ne dođe do borbe" potiho je rekla Maya iako je sama znala da hoće. "Da, možda se predamo" odgovorila je sa smješkom Maggie. "Ja samo znam da idem spavati. Cijeli dan sam umoran" odgovorio sam i zjevnuo. Amanda se namrštila te je prije razlaza na mušku i žensku spavaonicu prošaptala: " Vi to uzimate zdravo za gotovo. Ali oni su blizu...znate to" by:Marco Riddle |
