Da, dobro ste pročitali i vojnici plaču. Možda ne kao ostali, ali plaču u sebi, kada su sami i kada ih nitko ne vidi.
Prvi puta pišem blog, ne znam zašto.. valjda očekujem da ću se tu izjadati i biti će mi lakše, anonimno je pa ajde da probam.
Dobro je poznato da je posao vojnika stresan, ponekad previše naporan. Sve što želimo na kraju dana je doći doma voljenoj osobi zagrliti je i jednostavno smiriti dušu. No što kada toga više nema, kada nestane? Kada voljena osoba odluči da te više ne voli, ljubav je nestala! Upravo to se dogodilo, više nema ljubavi, nakon 8 godina veze, friško zaručeni i sada je sve nestalo. Razlog potpuno glup, nakupilo joj se toga svega tokom godina, nebitno što tih problema više nema, promijenio sam se na bolje. Priznajem griješio sam, ali tko nije? Što sada kada iz stresa sa posla ideš doma u novi stres, on se nakuplja u tebi, gubiš volju, zdravlje ti se malo poljuljalo. Jednostavno ne vidiš svjetlo u daljini. Doći će netko nov u život oke, ali kako zaboraviti tih 8 godina provedenih skupa. Kako se danas, sutra ponašati kada ju sretnem? U životu od djetinjstva sam naučio gubiti ljude.. majka, bake, jako dobar prijatelj. Ni od toga se nisam oporavio, sve je to ostavilo velike ožiljke na meni. I sada ovo, osoba koja me poznaje u dušu, koja je znala sve moje probleme i strahove. Osoba koja je bila moj životni oslonac mi je okrenula leđa. Kako dalje pitam se.