Oda (ne)strpljenju

Tik, tak...

Nisam fan čekanja. Ako pitate moju majku, vjerovatno bi dobili odgovor da se radi o urođenoj nestrpljivosti i da sam pomalo razmažena. Možda i jesam, tko zna. Zasigurno znam da, kada nešto naumim, odmah želim to i ostvariti. Odmah, sada odmah.

Tik, tak...

Sjećam se, da mi je , kada sam tek bila diplomirala i tražila prvi posao, to tek bio pakao.Najednom nema više rasporeda predavanja, kolega, iščekivanja ispita. Dugačka cesta ispred mene, a ja ne znam kuda.
Dakle, čekanje. Čekaj da se pojavi oglas za koji imaš kvalifikacije (što je samo po sebi zeznuto kad tek završiš faks i imaš osjećaj da ništa ne znaš, al' ajd'..). Pošalji prijavu, čekaj da istekne rok za prijavu . Čekaj da ti se jave. Ako imaš sreće, čekaš termin intervjua. Poslije čekaš „presudu“ - jesi li primljen ili ne. Najčešće nisi, jer se osim tebe prijavilo još barem 400000 drugih ljudi na jedno radno mjesto.
Ponovi proces. Tako u nedogled.

Tik, tak...

Izludiš. Ali shvatiš da neke stvari ne možeš kontrolirati. Ponekad, moraš biti sretan samim time da se možeš pošteno pogledati u oči i reći da si dao sve od sebe. Znam, osjećaš se da ti drugi kroje sudbinu i osjećaj je grozan. Ali, imaš izbor.
Svaki dan možeš izabrati da nećeš pokušavati kontrolirati sve , podsjetiti se da se prepustiš, da si siguran i da će sve na kraju biti dobro. Jer, ako nije dobro, onda znači da nije kraj priče.


P.S. Priznajem, i dalje sam nestrpljiva. Jako : ) Nije to ni tako loše. Gura me naprijed, da se pokrenem i nešto napravim sa sobom i svojim životom.

Oznake: nestrpljenje, strpljivost