Sve u/o/na svemu i Svačemu
30.04.2009., četvrtak
...a kad sve ode u k...
|
E, baš tako. Neki dan je R. stajao ispred mene i sa oduševljenjem zaključio da sigurno imam bebu u buši, jer, "Gle mama kolika ti je buša!". Jučer sam išla na pregled, bila sam tako sigurna u sebe, nisam imala nikakve negativne misli, pa samo je trebalo potvrditi da srčeko kuca. Ali, ono ne kuca, i ne znam ni da li je uopće bilo prokucalo, jer je plod premali za tjedne trudnoće. I tako se opet sve srušilo. Jučer sam bila prilično "tupasta", nisam baš bila u stanju ni pojmiti sve to skupa. Ali zato noćas nisam oka sklopila. Svaki dan zadnjih 5 tjedana mi je detaljno prolazio kroz glavu. Gdje sam bila, što sam radila, da li sam mogla nekako osjetiti što se događa... i što sam mogla napraviti da to spriječim... iako dobro znam da nisam "kriva", osjećam se tako. I sad je Beba još uvijek tu, u mojoj buši, pozdravljam se s njom, jer Dr. me naručio da dođem u ponedjeljak, pa će mi dati uputnicu za bolnicu. I koliko sam jadna i tužna, toliko sam i ljuta, i negdje bih nešto udarila, vrištala, ispucala se, a R. je opet sa mnom doma, tako da čak ne mogu ni plakati, a kamoli nešto više. I opet sam morala reći R. da beba više nije u buši, beba je otišla. "Kuda je otišla?", pitao me. I što da mu ja kažem?... Ne znam kuda je otišla, beba je možda sada anđeo, otišla je na nebo? I onda ono najgore pitanje "A zašto?". Najgore je zato što se ja ni ne usudim postaviti to pitanje, ne zato jer bih mogla čuti odgovor, nego zato što odgovora nema. "A kad će beba opet doći u bušu?". Toliko pitanja, a svako boli sve više.......... Ne znam, mišiću moj mali, kad će doći... jednom... nadam se... "Možda dođe za moj rođendan!" kaže moj sin s oduševljenjem, jer ova beba je trebala doći na moj. I svaki njegov glasić toliko me ubode u srce, jer koliko sam ja željela tu bebu, i Z., toliko je i on želio brata ili sestru. Prolazi mi kroz glavu rečenica od neki dan kad sam rekla Z. da ova ogromna kuća tek sada ima smisla... a sada... sad opet nema smisla, prevelika je, ogromna... dovoljan bi nam bio i mali stančić... Brat mi je jučer rekao da ne gubim nadu, da će sve doći na svoje, a šogorica je samo šutila i obje smo plakale. Rekla je da ne zna što da mi kaže...... I ne želim da mi ljudi govore glupe prazne riječi i fraze... "pa bolje sad na početku"... i slično. Nemojte mi govoriti. Ništa mi ne govorite, jer ne znate. A ako vam je iskreno stalo, samo me zagrlite i recite da ne možete ni zamisliti kako mi je. I sreća da ne možete. Nadam se da nikad ni nećete znati kako mi je. Sada više neću pisati, jer ništa nema reda, ni smisla, sve je zbrda zdola. Kažu da je sutra novi dan, i da čovjek sve vidi drugačije "sutra". E pa, ja stvarno ne znam kad će doći moj "sutra".......... |
- 07:35 - Komentari (0) - Isprintaj - #
Svibanj 2009 (5) Travanj 2009 (3) Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
O ljudima, o djeci , Bogu i bogovima, mužu i njegovima... o doktorima, mitskim bićima i nadljudskim sferama... o duhovima iz sadašnjosti, prošlosti i budućnosti... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||