graničar
"U svima nama čuči genije, samo što kod većine nikada neće biti otkriven."
ja sam za sebe oduvijek mislila da sam sportašica u duši. i da bih to mogla biti i u tijelu, samo da sam si dala priliku. reko mi je neki dan lokalni fitness trener koji je zabilježio i neke svjetski vrijedne rezultate u treniranju upornih i talentiranih da imam predispozicije. to je bilo kad sam mu rekla da mi prestane stavljat tolke kilaže na sprave jer da nemrem to dić. i da ja dobijem muskulfiber i dok plešem u šitklama sat-dva, a kak onda ne bi od tolkih utega. onda mi je on reko da je to zato kaj mi mišići odma reagiraju i da sigurno imam talenta. pri tom me pogledao sjajnih očiju i napravio dizanje-spuštanje obrva nekoliko puta. tak da nisam sigurna dal ja to fakat imam predispozicije il bi on mene samo mrkno.
al se sjećam trenutka kad je moja sportska karijera krenula nizbrdo. bilo je to kad smo igrali graničara pred zgradom. ja sam iz nekog razloga imala strah uhvatit loptu. ne znam zakaj. to nije bilo jer mi funkcija oko-ruka nije bila dobra neg zato kaj sam se bojala da je neću uhvatit, il ako je uhvatim da će mi past i onda ak mi padne ja ću ispast i jebiga onda morat ću igrat van polja i neću biti pobjednik. pa sam tak nastavila igrati graničar jedno vrijeme BEZ hvatanja lopte. čudna stvar je da sam u tome bila uspješna, naime iako nisam hvatala loptu ja sam redovno ostajala zadnja u polju iz jednostavnog razloga jer sam trčala brzo ko munja. i tak je to jedno vrijeme trajalo. ja sam bila graničarska zvijezda bez hvatanja lopte i svi su me htjeli u svom timu.
al taj jebeni strah da ću ispustit jebenu loptu nije prestajao. i nisam je nikad uhvatila. samo sam slušala kak kod drugih leteće lopte rade dobro poznati "tup" o prsa kad budu zaustavljene u naletu.
ja sam bila majstor izbjegavanja lopte. nakon nekog vremena prestali smo igrati graničara a ja nikad nisam postala sportašica.
ovo je bila jedna poučna pričica.
|