Republika Vinkovci

Nakon visetjedne borbe Slobs je pokleko i odlucijo se predstavit na nasem blogu. Za neupucene Slobs zivi u Iraku i trenutno je u mirovnoj misiji. Inace Slobs nas prati jos iz vremena dok smo imali blog BalKanIda, a i mi pratimo njega na njegovom blogu Slobs u Iraku
Hvala Slobs i cuvaj se te naleti koji put ako te put nanese konas. Zivijooooooooo Slobs



Don Slobs Felipe Kaetano Lopez

Ćao Vinkovčani. Ja sam Slobs, zivim u Basri, na jugu Iraka.

Pre par meseci, kad sam bio kod kuće, gledao sam sa svojom kevom vesti na Tv-u. Baš su tog dana oteli neke novinare u Iraku, i mojoj kevi se, gledajući otetog nesrećnika, ote iz usta – koji si kurac tražio tamo!

Onda smo se samo pogledali i nastavili da gledamo vesti.

U Iraku sam već više od 2 godine i još uvek su mi sve kosti na broju. Opstajem zahvaljujući zayebanim momcima koji su plaćeni da popiju metak umesto mene. To je sve surovi profesionalac, mahom kaljen u poznatoj visokoškolskoj ustanovi zvanoj Francuska Legija Stranaca. Kad sam ih pre dve godine sreo prvi put, odmah sam u glavi prelistao sve “poznate” legionare sa naših prostora, i pomislio da ću pre poginuti od kakvog ludaka koji me čuva nego od ostrašćenog teroriste. Ipak,u zbilji to izgleda sasvim drugačije.

Ujutru, kad krenemo u misiju, ja se vozim u specijalnom blindiranom autu švapskog porekla. Pre misije šef obezbedjenja brifuje me najnovijim bezbednosnim podacima. U autu mi puste laganu muziku, kao u hotelskim liftovima. Njihova disciplina je gvozdena, i svi su tu da bih ja bio siguran. Kad stignemo na odredište, oni prvo pročešjlaju teren, pa me tek onda puste da izadjem iz auta. Onda me jedan od njih u stopu prati, a svi ostali se rasporede po objektu.



Ja sam se u početku osećao kao krme u Teheranu. Svojim saradnicima sam se izvinjavao zbog takve pojave, ali sam primateo da to Iračanima ne smeta, i da shvataju probleme stranaca. Malo po malo, sve su mi manje smetali, i čak sam počeo da uživam. Osećaj je kao da sam nekakav kolumbijski narko magnat. Crni blindirani mercedesi, kratko ošišani i do zuba naoružani specijalci, rizični sastanci sa rizičnim klijentima, korumpirana policija i bezvlašće u zemlji. Vila u kojoj živim ogradjena je zidovima koju čuvaju stražari u 6 stražarskih kula. Ovi stražari su Iračani, i moje obezbedjenje ih koristi kao auto alarm. Oni su tu da u slučaju napada naprave buku, jedno 2 minuta dok se ekipa ne spremi za odbranu.

Unutar našeg kompleksa je relativno udobno i luksuzno. Imamo teren za badminton, baštu za roštilj, mali bazen, teretanu, sto za ping-pong i naravno pikado. Imamo i jedno malo strelište gde mozemo da pucamo iz vazdušne puške ili iz modifikovanog kalaša sa metkovima od 2.2 milimetara. Ipak, sa čežnjom gledam sa vrha vile svoj komšiluk i decu koja trče okolo. U tome i jeste suština mog poredjenja. I mi i kolumbijski narko bossovi živimo u luksuznim zatvorima. Kladim se da i taj Kolumbijac mašta da ode u šetnju bez obezbedjenja do pijace ili da igra fudbal u ulici.


Evo vam za kraj fotka od prekjuče. Ja sam taj sa tom sačmarom koja je kao iz filmova o američkim rendžerima.

Aj zivili!