Prvo kampiranje ove godine!
Evo se vratili s kampiranja, uspili smo utec kisi i ruznom vrimenu. Srica nismo virovali prognozi inace bi ostali doma, ovako nas je uvatilo po putu nazad i evo sad je jos ladno, drugi dan nakon povratka. Tribali bi ic opet sad u cetvrtak, ali vidicemo kakvo ce vrime bit, mozda padne promjena planova. Ispostavilo se naime da dici kampiranje bez bazena ne igra, tako da malo ladnije vrime i obilasci nekih zamjenskih sadrzaja sigurno nece upalit. Tako bi se i ovaj put moga sazet u par recenica i mnostvo skoro istih slika:
Atlantic City North Family Campground, New Jersey, 2 ure voznje od doma.
1. dan, stigli, skocili u bazen. Namistili sator, vecerali, isli lec.
2. dan, dorucak, skocili u bazen. Rucali, skocili u bazen. Otisli do mora, vratili se, skocili u bazen. Vecerali, zezali zabe, tusirali se, isli lec.
3. dan, dorucak, skocili u bazen. Rucali, otisli do mora. Vratili se, skocili u bazen. Tusirali se, vecerali, isli lec.
4. dan, dorucak, skocili u bazen. Slozili sator, isli ca. Rucali, vozili se po kisi do doma. Vecerali, tusirali se, isli lec.
I to je uglavnom bilo to. Usputne zanimljivosti, izmedju redova: prvi odlazak do mora je bija super, nebo je bilo skroz zloslutno, sunce provirivalo kroz crne oblake, divota. Vidila sam najlipsu, najvecu i najsareniju dugu, ludnica. Vitar je puva, more tuklo, zrak mirisa, gust totalni.
Sta jos. E, po kampu svako malo ugledas zabicu kako skace, a kako nam je sator bija odma blizu nekih vodenih sadrzaja sa bazencicima, tako smo vatali zabe i ubacivali ih u te bazencice i gledali kako plivaju, bilo je vriske i cike, smija i skakutanja po mraku. Kad kazem MI ne mislim na sebe, nema sansi da ja uvatim zabu. Ne sta je ne mogu stic, nego mi se ne mili taknit je. Ja sam slikavala, to je moj standardni oblik ucestvovanja u akcijama di je Pero s dicom. Posli bi navecer dici citala knjigu uz svjetlost plinske lampe, komarci nas grizli, zabe kreketale, zrikavci pivali, romantika bez granica. U satoru do nas je drugi dan osvanija neki medo sa dva sina, pala je muzika za glasno slusanje, mi smo to stoicki ignorirali, Anja je bezuspjesno zahtijevala da se idemo s njim svadjat. Srica je medo bija nasa generacija pa nam je, iako preglasna, muzika skroz pasala.
Nikad gore misto za sator nismo imali, blizu ljudi, na izlozbi, ne mozes se po noci popisat, sve svitli, triba ic u zahod. Ali zato smo bili odma do vodenih sadrzaja, kraj nas prskalice i bazencici, iza toga veliki bazen, vidimo ga iz satora. U tim malim bazencicima (di smo nocu zabe ubacivali!) su se one pracakale nakon sta bi se izmorile na velikom bazenu, cekale bi da bude gotov rucak pa bi se malo bucnile u medjuvremenu. Posli rucka, u autu do mora bi obavezno ubile oko, Vanja je cak zaspala sa sladoledom u ruci, za ne virovat. Voznja do mora traje 20 minuti, to im je taman bilo dovoljno za predahnit. Na more su isle samo radi nas, po njima bi stali u kampu na bazenu cili dan.
Drugi dan je more izbacilo po pijesku gomile prozirnih, okruglih, plosnatih, gelastih, izgledom ledenih, nama nepoznatih stalivec. Anji ih je bila trta taknit, pa je Vanji nabila ruku na njih, racuna ako nju ne zapece moze i ona koju probat uzest u ruku, malo pipnit. Vanja se nije bunila, hrabro je nabrala naramak i vratila nazad u more. Anja se prvo bila isla raspitat kod ljudi o cemu je tu rijec… Iako je saznala da su to neke bezopasne meduze, ne vise zive, nije se okupala taj dan, drzala se podalje od mora i pazila di gazi po pijesku. Ni ja se ne mogu pofalit da sam bila puno hrabrija, dok su Pero i Vanja hrabro padali po valovima, topili se i trcali nazad, i tako bezbroj puta - unatoc ljigavim prijetecim sukupacima od kojih smo Anja i ja strepile, gledajuci Vanju i Peru u cudu onako bezbrizne.
A prvi dan na bazenu Anja je zaronila sa dugim siskama priko ociju i opalila glavom frontalo u rub bazena, izgrebala nos i okolna podrucja. Izasla je placuci, smirila se brzo nakon toga, iskupala dobro, zaboravila na nezgodu. Ali kad smo se otisli otusirat i kad se vidila u zrcalu pocelo je naricanje ka da je upravo opalila glavom i trpi neizdrzive bolove na nivou trcimo na hitnu iz ovih stopa. Da nisam vidila kako je zrcalo bilo uzrok cile drame jos bi se i zabrinila za nju i povirovala da je slomila nos ili nesto slicno, nadasve ocajno. Ovako mi je bila skroz smisna, cak je nastavila plakat posli tusiranja kad se opet pogledala, pa sve posli dok se nije obukla i bacila u sator ridat na krevet. Kad sam je razuvjerila po pitanju njene netaknute ljepote malo se smirila, ali jos je tribalo prema njoj se odnosit ka prema bidnoj zrtvi velike nezgode. Malo se funjila jer je nismo sljivili, a onda je – u nedostatku ogledala po mraku oko satora, uz vatricu - zaboravila na svoju neizdrzivu bol.
A kako smo ove godine ponili krevete na puvanje umisto da spavamo po podu u vrici, tako smo prvu noc uzivali, nema zuljkanja po granama i stinama i kostobolje najranije ujutro. Vanja je spavala s nama na veliki krevet jer je njen jos doma bija izdusija, Anja separatista uzivala na svome na koji ne da nikom sist da se i njoj ka Vanji ne dogodi. Kad drugu noc, vidim ja nesto se cudno desava, pala Vanja na mene, pala ja na Peru, Pero samo sta nije izletija. Idem se okrenit, ne ide nesto. Pero zamrda, ja skacem pinga-pinga. Lezim na ledjima, kad u neka doba skuzim da sam u polozaju bebe u onoj stolicici za u auto, guzica mi na podu, noge u zraku, glava u nekoj medju-visini. Divan polozaj za cirkulaciju nogu, samo mi se guzici nije bas omililo. Noge su se do ujutro spustile, krevet dusi, definitivno. Zadnju noc smo ga dobro napuvali i drzali fige da izdrzi bar do po noci, aj nije bilo tako strasno, tek pred zoru je pocelo zuljat. Ali sad tek niko Anjinom krevetu ne smi ni blizu pric, odma vristi, cuva ga ka bebicu, polako na njega sjeda i nocu se uopce ne okrece, a kad se treba dignit samo se odvalja na pod da ne bi slucajno sokirala raspored zraka u svome dragome stramcu!
Ali cinjenica je da ona jos jedina doma spava na puvacu, mi smo se svi ukrevetili, lako nam se zezat! A sve imam osjecaj da ni nece dobit krevet dok ovaj ne izdusi...
Ajme zaboravila sam glavnu bazu, tu smo se smijali ka blesavi. Ona nasa bonus-masina sta smo je nenadano dobili uz kucicu pa se ja veselila - se pokvarila. Ne radi, ne plese, ne piva, ni makac. A sporke robe pun kain. Istresli mi tu robu nazad u onu namjensku crnu vricu u kojoj smo je godinama nosili u nesega falseg Kineza i tako ona cuci i ceka bolje dane. Prvo je Pero vuka u Kvins kad je isa po Anjinu prijateljicu Martinu da Anju i nju odvede na jahanje za Anjin rodjenda, mislija je ubacit usput Kinezu ali nije bilo vrimena. Onda sam ja skuzila da u ovom kampu di idemo ima praonica, pa smo opet vricu ukrcali u auto. I tako smo se mi kupale u bazenu, a roba se vrtila u masini na metar od nas, u kamp-praonici. I cilo vrime smo se cerekali kako nosimo u kamp robu oprat - jer taman do sljedeceg kampiranja bice nova tura spremna. A posli, znamo adresu!
Eto to bi otprilike bilo sve, izvjestaj gotov. Dakle, ubuduce nema kampiranja bez bazena u blizini. Sricom ovo koje sam pikirala za sljedeci pohod ima i rijeku i jezero i bazen i vucji rezervat – moralo bi upalit (samo da nam se popravi vrime)!
I ne smimo zaboravit Anji vezat siske, ponit sporku robu i zakrpit krevet.
|