Sesto kampiranje
Nedilja, 12.8.07. Stigli doma u 5 popodne, ja sva prehladjena, jedva gledam. Danas bilo lipo suncano, njih dvi se lipo brckale u bazenu cilo prijepodne. Ja nisam, ja sam sidila sa strane I dezurala po kazni, ko mi je kriv. Sideci tako, potrosila sam cilu skatulu papirnatih maramica, a surla mi je skroz bila pocrvenila od pustog sekavanja. Nije ni cudo kad sam noc prije po ledu susila mokru grivu. Ali da krenem iz pocetka.
Cetvrtak navecer, sve spremili, revnosno, svjesni da ovo ipak nije konektikat nego nju djersi I da nema lako cemo. U kasniju uru je nemoguce sa zaletom prec preko menhetna I utec iz njujorka, mozes samo puzevim korakom, strpljivo, u duuuugoj koloni. Put od 2 ure ispasce 4-5 ako se opustis pa ka mi krenes u podne. A mi smo onako ponosno spakovani zalipili cavrljat, gledat film, pijuckat vince, pricat budalastine, I na kraju legli u 3 ure. Ko ce se dignit ujutro, nema sanse, a za ne falit I dica su ludovala do kasno, zaspala tek u 11 - nista od naprasnog budjenja. Do sad si bar na vanju moga racunat, sad smo I nju pokvarili. Ah, kad se sitim davnih dana kad se pero diza nediljom rano ujuturo I vec oko osmice me bezuspjesno pokusava izbacit iz kreveta… “Ajmo popit kavu pa cemo ic na pazar auta!” Uf, koji pazar auta, nedilja je, jesi ti normalan, ko se jos dize tako rano kad ne mora?? Jaci tlaci, pametniji popusta ili vec neka treca poslovica, elem pero je dosa na moje. Sad mi ide na zivce zasto se ne digne ujutro ka normalni covik pa me izbaci iz kreveta najranije, ovako uvik upadnemo u guzvu I stignemo prekasno, kad je vec cili dan prosa. Da ne pricam sad I pricu o brodskim odlascima po najvecem mestralu, nakon kojih je nasa rjesenje da prespavamo u brodu noc prije da bi on moga krenit u cik zore po mirnome moru. Ajme sta je to bilo lipo, ja se probudim, a mi stigli! – dakle, da ne pricam sve to sto sam vec ispricala, vratimo se petku ujutro. Vanja mi je bila zadnja slamka, sad nista od budjenja. Za ne falit jos je padala kisa I bilo skroz hladno I mracno. Ah, koja lipa promjena nakon one znojave sparine po cile noci I dane…. Nije ni cudo da smo svi zakomili! U 9 ipo, otvaram oko, jedva gledam, koma teska. Dica se lagano javljaju, I pero se iskobelja. Crno nebo, lije, zima. Ocemo ic? Naravno da ocemo! Samo jos malo.... pa jos ovo, jos ono, krenili u podne. Ah, tezak je zivot nas umjetnika….
A po putu guzva, a sivo, a kisa, svima se spava, dosadno, utrnila guzica, nikad stic. Naravno da je put od 2 ure traja 4-5. Tamo dosli, nije kisa, malo je vlazno sve, nije neka velika zimina, malo je svjeze, imamo robu pa cemo se obuc, ajmo se smontirat. Kamp neki cudan, rijetka suma raste iz bijelog pijeska, nevidjeno. Tu I tamo skakuce zabica, po stablima vjeverice. Smece svako jutro izbuzano, pola iznutrica ispalo iz kese. Intime nema bas previse, nisu ovo one sume konektikata, vidis kampere naokolo, i oni vide tebe. Po noci svjetlasca neka svitle, nema pisanja iza satora. Plaza je blizu, zato smo I dosli tu, ali sta ce nam po zimini. Smjestili se, napravili djir po kampu, upoznali pasice sa susjenog kampa, eto novih prijatelja. Napravili nesto za jist, smazali, sili malo na miru, kad eto I noci, nadvi se nad sumom cijelom (pukla me jezeva kucica). Njh dvi se sritno igrale s nekim malim petparackim plasticnim pegazima svjeze usvojenim iz kampovske butigice.
Pero cipa drva za lomacu, imamo vatrogasnu sikiru sta smo je bili nasli bidnu oronulu I zaboravljenu u srid sumetine onomad u mistik kampu. Malo je zardjala, nismo je bas isli ostrit, zato peri dugo triba dok nacipa par drvaca, ali nema veze kad covika veseli. Tako se oni zabavljaju, a ja se zabavljam slikavajuci njihovo zabavljanje. Kad su se pagazi umorili letit palo je lipljenje slija-tetovaza po obrazima, opet slikavanje, vatrica vec lipo grije.
U neka doba stigli Visnja, Amir I Emina. Njihova je kolibica tj. po vanjinom kobilica odma do naseg satora. Oni su radili u petak ka svi normalni ljudi I krenili tek kasnije navecer, stigli ucas, bez problema. Sili svi skupa oko lomace, grijali se onako u jaketama I dugim gacama, bilo skroz frisko. Prvo dica isla lec, onda kasnije visnja I emina. Na kraju ostali amir, pero I ja cumurat do 3 ure, ludjaci. Ujutro se dica bude, mi jedva gledamo, sta li nam je. Naravno, prvo pitanje je bilo kacemo na bazen. A ja onako krepana I sva nikakva, pospana I promrzla, kazem vidicemo, da doruckujemo. Vidimo mi jos je frisko, nije bas za kupanje, a opet sunce I proviruje, mozda bude bolje malo posli. Ajmo prosetat pa cemo se vratit, rucat, I ako bude lipo sunce idemo pravac buc. Aj dobro, nevoljko se njih dvi slozile, sta ce, veca sam I jaca od njh. I odosmo u tuckerton. E sad, prica o tuckertonu traje vec odavno, ima nekih godinu dana valjda da smo isli negdi ko zna di, valjda u cape may, kad smo usput naumili obic tuckerton ali smo zakasnili, taj seaport-muzej zatvara u 5 uri, a mi taman u 5 bili dosli, poljubili vrata. Onda smo jos jednom prolazili kroz tuckerton nedavno, valjda za 4th of July kad smo isli kampirat doli prema cape may-u. I osta nam je taj tuckerton ka neki neobavljeni zadatak, mucija nas je uvik kad bi prosli kroz njega. Tvrdoglavi kakvi smo, zainatili smo se I u sebi tiho zarekli ‘pasce tuckerton, kad-tad!’ I ne slutec da nam je isti film u glavama, svi smo rado pohrlili najzad raskrinkat tuckertonsku misteriju. I pade tuckerton da sve zvoni. Isprzili smo se usput na tuckertonskom suncu, kad ti triba oblacno vrime nema ga nigdi. A taj tuckerton su u stvari trebali nazvat patkograd. Ima stara neka lipa radionica za izradu brodica, gledamo mi kakvi su ovo cudni brodici, nista nam nije jasno.
Pa mali muzejcic, u njemu osim brodova same patke na sve strane, te nacrtane, te preparirane, te u drvetu izdeljane. Sta su uprli s ovim patkama, koji je ovo djir? Pa svjetionik, tu mi je vec aparat osta bez baterija, punjac nije nesto slusa ovih dana, nema vise tuckertonskih slika. Posli svjetionika udjemo u malu kucicu, tu nam najzad jedan dobri barba-volunter objasni o cem se tu radi I zasto smo u stvari u morskome patkogradu. Tuckerton je u svoje vrime zivija od prodaje pataka njujorku I filadelfiji. Neke patke slecu u more, neke u slatku vodu, a neke kombinirano. Mali brodici koje smo vidili su sluzili za lovit patke na moru, ljudi bi ih nakrcali falsim patkama (a zato su one svugdi oko nas!), onda bi isplovili, posadili te patke-varalice po moru da plivaju I opalili kamufliranu ceku iz brodica. Prava se patka zezne kad ubere false patke, a cova onda opali iz puske I bum! Cao prava patko, pas iskace Iz brodica I dovlaci patku nazad. Tako smo najzad razrjesili misteriju patkograda, dica su dobila po jednu drvenu stiliziranu patkicu, same je kao smirglale, doma ce je opiturat, aj super, fala na cakuli, adio I zivili vi nama. Adio I vama, stojte mi dobro, odosmo mi, ostane dobri barba-volunter sidit sam medju falsim patkama u maloj drvenoj kucici tuckerton seaport-muzeja. Mi nazad u kamp, to je na minut voznje, papanje, I ajmo na bazen.
U bazenu malo hladnjikavo, ili se to meni cini, uglavnom nakon nekog vrimena sam morala izac na sunce jer me pukla smrzotina, prstici se smezurali. Problem je bija sta sunce nije jos dugo grijalo, nije mi se griva uspila osusit. Navecer opet opalija led, a meni lino ic u sator uzet jaketu za obuc I deku za pokrit nozice isprid vatrice. Sidim ja tako I zacvokocem tu I tamo, nista strasno, kad pocnem u neka doba kihat, oci mi zasuze, grlasce me zagrebe. Dicu smo spakovali vec iza devetke, oko ponoci-jedne ure smo I mi veliki posustali, ubilo nas sunce patkograda. Jos jedna lipo ladna noc, bili smo ka 4 crvica u satoru, onako svak u svoju vricu ususkan, samo kosa viri (kako kome). Moja je virile vlazna, sledila mi se glava, ujutro sam bila gotova. Klasicna prehlada, sve me boli, surla se cidi, ajmemenimajko. Evo pisem ovo I disem na usta, a papirnate maramice mi vire iz nozdrva. Aparat me bio poceo zezat, baterije malo oce, malo nece, jos par slika na bazenu I adio foto-radosti.
Dica su se buckala, ja sam sidila I cuvala strazu. Po kazni, jer sam precijenila svoje nadljudske moci. I tu se vracam na pocetak price, sto znaci da sam dosla do kraja. Da ne duljim, one se iskupale, pero I ekipa nas spakovali. Dica pojila slaju, ajmo svi kuci pjevajuci. Do menhetna smo stigli ucas, onda tamo zakocili radi neke kineske parade, sta li je.
Aparat je bija opet proradija, kad sam dosla doma pola slika nema. Sva sam ljuta I razocarana, te punjac zeza, te baterije, te kartica. To je ona sta smo je kupili ovu zimu kad smo isli na myrtle beach, pa mi je posli nesta brod iz muzeja u norfolku. Tribala sam… nekonstruktivna prica, necu zavsit recenicu. Elem, sretno smo stigli, svi u komadu, guzice opet utrnile, ja u komi, 5 popodne. To je neko prokletstvo, di god ides, kad god da krenes, uvik svugdi stignes popodne u 5 uri, za ne virovat! Evo dica spavaju, ja laptopujem I u horizontalu. Sutra cemo vidit ocu li ozdravit ili trcat u doktora, nakon dugo vrimena. Otkad sam u americi – a evo ima vec 7 ipo godina - bila sam u doktora samo jednom, I to kad me uvatija smrtni strah jer me srdasce jedan dan bockalo. Posli nikad nista. Mozda me ovo natira da napravim generalku, jer inace dobrovoljno necu nikad otic tamo sidit u redu. I eto gotov izvjestaj o Atlantic City North Family Campground-u, NJ. I treba bit pocetak na kraju, kad je kraj bija na pocetku. Zato cu I link za kamp tek ovde prilipit. Howg. Cihaaaa!!! Zivili! Hvala. Nema na cemu, I drugi put. Cihaaaa!!! Zivili! Hvala. Nema na cemu, I drugi put. Cihaaaa!!! Zivili! Hvala. Nema na cemu, I drugi put. Cihaaaa!!! Zivili! Hvala. Nema na cemu, I drugi put. Cihaaaa!!! Zivili! Hvala. Nema na cemu, I drugi put. Cihaaaa!!! Jel dosta?
|