Sedmo kampiranje
Lake Williams, Lebanon, Connecticut. To je u blizini onog Water’s Edge kampa di smo bili na travici uz jezero, ono di je bija dida mraz na ljetovanju, samo je ovo jezero masu vece. Prospekt je obecava mista za sator uz jezero, ili bar u sumi di ces bit na miru. Na kraju je ispalo ni jedno ni drugo. Svaka cast dizajneru prospekta! Ali, prvo pocetak...
Petak ujutro, opet smo se digli prekasno, opet smo krenili u podne, opet smo se vozili duze nego sta triba, stara prica. Vrime neko sucmurasto, pisicu-kakicu, ni tamo-ni vamo. Nije mirisalo na kisu, a nije bas bilo ni toplo. Mi stigli, gledamo di smo, neka plava, nezanimljiva i nadasve neugledna tabla, neka ruzna, siva, dugacka, nemastovita porta-kucica ka kasarna od bloketa, neka urokljiva ladna bakuta unutra na tzv. recepciji, sva umotana u stare cipke, arsen joj se prosipa kroz rupe u dzepima, pogled joj celicnosivi ko u revolverasa iz laso romana. Prezivli smo i nju, dobili karticu za dignit rampu za auto, dala nam i broj naseg mista u kampu, idemo vidit na sta to lici. Sve se mislim kako necu sudit po prvom dojmu, a sve mi muka jer mi prvi dojam nije lip. Picimo lagano kroz kamp, aj nije lose, moze i bolje, al vidili smo i gore. Zelenilo, kamp kucice, sve uredno, malo jesu preblizu jedna drugoj za moj gust, ali aj vidicemo di smo, idemo dalje. Nasli nase misto, a kad ono mi izmedju ‘dumping station’ i kontejnera. Koja je razlika izmedju jednog i drugog nemam pojma, ali nije ric o smecu u oba slucaja? A kontejneri ka da su prazni, sve uredno, cisto, za ne virovat da ih uopce koriste. Na onu ‘dumping’ stranu nema nicega, mi smo blize toj strani, jos je jedno misto za sator kraj nas, to je misto blize kontejnerima. Stup za vodu je zajednicki sa dvi spine, u sredini izmedju nas i tog drugog mista za sator. Srica imamo crivo za nabit na tu spinu, inace bi se nasetali svaki put zaobilazit sumicu za doc do vodice. Je, mogli bi ic u bakutinu prirucnu butigicu pa kupit crivo, ima i ta. Bice su zato i napravili ovakvi glupi sistem jer bakuta u stvari zivi od prodaje criva za vodu. A nase i to drugo misto za sator su odvojeni stablima bivse sume sta je na tom mistu bila dok je za nama napravit mista nisu osisali. Vlazna klima pa sve zeleno, mahovina ka mekani tapetic na svakom koraku, a oko stabala puzavci, ne znas jesu li oni sta kad ih taknes dobijes svrbljive plikove ili su neki bezazleni. Izmedju nas satorasa i dampova s jedne, te kontejnera s druge strane pici opet isti prizor, malo neobrijane sume ostalo u funkciji prirodne pregrade. A za ne falit, uza sve te dampove i kontejnere– je da kontejneri pare ka za fintu a na damping mistu nema nicega – odma tu u nasoj neposrednoj blizini nalazi se i nekakva ogromna crna rupa u srid sume, a oko nje nabacana sva ona bidna stabla pocupana prilikom brijanja parcele za sator. Cekakju valjda da isturle, guraju kompost u rupu, uzgajace bakuta gljive, sta li, ali neki strasni plan je na vidiku. Stojimo mi na parceli, gledamo di smo dosli, pokusavamo bit pozitivni. Zakljucujemo uz salu i smijeh kako nam je livo damping, desno su kontejneri, iza ledja crna rupa opasana sumskom trulezi. A isprid nas? Isprid nas je putic po kojem svi kamperi setaju gori-doli, tik do nase parcele, pozdravljaju nas i klimaju glavom, istezuci vratove ne bi li cirnili sta to jedu ovi novi, poljaci, sta li su (to mi). S druge strane putica zelena travica, na travici kamp kucice naredane jedna do druge, svi lipo okrenuti da pravo u nas gledaju. Utjesna misao, i mi u njih. Svijetla tocka u svemu tome je blizina zahoda i odma isprid tobogana i klackalice (to se u prospektu zove djecje igraliste), te priko puta nas alexa, dobra pasica-mazulja koja cim vidi anju i vanju da prilaze legne na drob i sve cetri u zrak, gusta se mazit. Cak je i barba - gazda od alexe bija simpa, aj bar da ne gledamo u neke sta nam idu na zivce.
Pocesali smo se po glavi kad su se prvi dojmovi slegli, sitili se da bi neko veliko jezero tribalo bit tu negdi? Ajmo mi prosetat, nije prisa. Idemo mi kroz kamp, ajde nije lose sve u svemu, lipe male kamp kucice, sve picnute, cvitici, patuljci, tarabice, ogradice. Oni mali drveni dokovi koji su mi se svidili u prospektu svi imaju ulaz pregradjen lancem i tablu ‘private property’. Do jezera ima setnje, prvo prosli uz malu uvalicu s brodicima, bakuta ne zivi samo od prodaje criva za vodu nego i od iznajmljivanja brodica, puna je ideja, prava nemilosrdna biznisvumen, dobro sam je procitala. Idemo dalje, idemo, idemo, najzad dosli do plazice, nemas je sta vidit, pici neki skuceni pogled na jezero, naokolo grmlje, siblje i razno bodljikavo zelenilo, puno bocatih voda i lopoca iza njega. To malo jezera sta se vidi s plazice nelose izgleda, valovi su ka morski, zvuk je isti, odma smo im sve oprostili, i prvi dojam i ono sve posli sta ga nije popravilo.
Idemo opet nazad, lip prizor, kad se gleda iz vale s brodicima onda se na srid jezera vidi otocic i na njemu kucica, skroz simpa. Ali nije bas ugodna setnja, malo je zimljivo, ajmo mi dizat sator, vec je i dobra ura dosla, nije vise zezanje. Vratili se, dica skvice po toboganu, maze alexu, mi pomalo, sator se nekako diga u usporenom tempu, nigdi nam se ne zuri. Napravili nesto za jist, sili popit casu vina, ko ce sad odma dalje u akciju, jelo kune tjelo, zna se. Pala je dubokoumna diskusija na temu triba li dizat gazibo ili ne triba, a sve se vrti oko pogadjanja oce li bit komaraca ili nece. aboravili mi u koje jos gazibo svrhe sluzi…
Kad odjednom, eto potsjetnika! Pljusak, iznenada, skoz na nenadano! E da je bilo dignit glavu umisto baljezgat budalastine.... A sad sta je-tu je, brzo dica trcite u sator, zatvarajte prozore, rasirite unutra tendu, nabacajte vrice na sredinu, sidite na vrice i cekajte daljnje instrukcije! Nas dvoje se uvatili gaziba, nismo ga nikad brze slozili, bilo je u stilu 'sestro, skalper!', tako je i pero govorija 'sipka broj 6!' i pruza ruku, a ja sam klapala s tim motkama, pokusavala skuzit koja je koji broj i vatala ih da se ne kotrljaju naokolo, u stilu prave vjeste nurs. Aj do tad i nije bija pravi pljusak, jos si se moga provuc izmedju pojkojih kapi. Taman gazibo stavili preko stola, pokrili zivezne namirnice, masne pijate, vincinu i jos kojesta, kad nebo uduplalo napore, nema vise zabusavanja, sad se vec dobro kisne. Ali nismo jos gotovi, na redu je rastezanje tende priko satora, nije bas pametno ostavit da po njemu cilu noc lije i drzat fige. Doduse isprobali smo ga onda u mistiku, ali ono i nije bija bas pravi potop-pljusak, vise onako jedan romanticno-ritmican, to se ne racuna ka pravi test izdrzljivosti. I sad ide najludja scena, mrak vec lagano pada, mi rastezemo tendu, po nama lije, cerecimo se ka dva debila, njih dvi cire kroz ono malo buzice sta nisu prozor bas skoz do gori zatvorile, cerekaju se sta se mi cerekamo, vriste, vesele se, kisa lupa ka africki bubnjevi, ne cujem peru sta mi govori, a vidim da otvara usta. Kosa mi mokra, cidi se, vesta se zalipila, bo derek se ukazala pod kisnim nebom, seks zivi. Tu smo se dobro nasmijali, taman sve namistili, svezali, dicu i sator pokrili, rekli im da mogu otvorit prozor ispod tende - kad stala kisa, gotovo. Dica proviruju, smiju nam se, sta ce drugo. Bo se pretvorila u popisanu misicu, ajmo se misonjo moj susit, repovi nam se obisili. Tu je palo brisanje, presvlacenje, navlacenje, ovo ka da je jesenja, a ne litnja kisa, zima odjednom, brrrr, vadi duge gace, tute, bicve, patike, steta samo sta se nisam sitila ponit moj suskavac i vunenu kapu! Opet ladna noc i ja s mokrom kosom, to me i zadnji put sredilo. Ah, tezak je zivot nas… necu dalje. Tu smo se grijali oko vatrice, polegli dicu, dica zaspala, u neka doba i mi krepani, ajmo se jarnit.
Taman to rekli, kad sta – opet frka! Vitar neki zapuva odjednom, sta je ovo, nevera se odjednom stusila, pa di na nas, ali nismo odradili za danas! Ajde ucvrsti gazibo, nismo ga zakucali, natezi tendu, klapa previse, ne smi sad stat ka sta smo je bili za kisu namistili. Vitar fijuce, sve klapa, leti, casice, krpice, sator plese livo-desno, tenda klapa ka zvono kravi maratonki oko vrata, za ispalit. Drzim se za stablo, drzim oni konop u zubima, a vitar mi susi kosu, milina, a kosa stoji vodoravno, fenomen, dobro nisam celava ostala. Sagledam situaciju i opet se uvatim cerekat, samo ne onako grohotom ka prije, sva sam se u grimasu pretvorila, zguzvalo mi se lice jer se probajem smijat a ne otvorit usta, straj me propuvace mi ledenica i zube i krajnike, dosta sta me ladi odozgo, ne mora i iznutra. Taman sve zategli, kad pa vitar, gotovo. Oce nas ovako cili dan zajebavat da prostis? Oce. Evo kisa! Pa kako, cilo vece je bilo vedro, moga si sve zvizde prebrojat, ali nije sad bura puvala!? Ajde sad sve sta si veza odvezi, vrati u prvobitan polozaj. I onako pokisle pa promrzle sad nas opet otusiralo, dobro je, celicimo se. Mislim se kako mi je u stvari bas gust, nismo se ovako proveli jos od davnih brodskih havarija. Na kraju smo stali ispod tende, zguzvani kraj satorskog prozorcica, i osmatrali kisu jel pravi drob na tendi ili se izliva vanka, ovde je drob, triba olabavit, ovde se mora izlit. Pero je izjavija da nece ic lec nego ce cilu noc ic onako zgrbljen oko satora ispod tende pa se svako malo ispravit da lupi glavom gori u tendu, tako da razbije nakupljene drobove kise. Da se ne bi ostvarilo, ja sam ka pravi fizikalac, neuki izvrsioc, po znalackom arhitektovom nalogu zubima odvezivala cvorove i vezivala nove, dok mi se voda slivala u rukave. Kad smo skroz promrzli, zakljucili smo da smo obavili posal i legli u vrice, ka naivci, u kratke gace i kratke rukave, ka i uvik do sad. Mislimo mi debela je vrica, nema zime. Je, debela je kad je vani lito, ali nije bas stvorena za ovakvi led! Ovo je kao litnja vrica za prije i posli, zato se zove “tri sezone-vrica”, dakle jesen ukljucena. Medjutim, pretpostavljam da se bas ne podrazumijeva da legnes polugol nakon sta si dobro pokisa i promrza. Cilu noc mi se dupe ledilo, jos sam i trpila za ne otic se popisat, ko ce izlazit cili ugrijan izasna vanka na led, pa se jos i skinit gol, nisam luda!
Ujutro smo bili zahvalni na malim stvarima, narocito na zraci sunca iz vedrog neba, nema vitra, lip dan, aj dobro je, malo odmora od avanture isto dobro dodje. Tu mrljavili, dorucak, di cemo, sta cemo, odlucili, ajmo. Na 40 minuti voznje ima “The Dinosaur Place”, taj smo prospekt pokupili jos prosli put kad smo bili u konektikatu, anja je bila odma upalila pilicu, aj sace joj se posrecit. Odma s autoputa se vidi da si stiga, ne mos falit, dzinovski dino oliti ga t-rex u suncane ocale se cereka onim zubetinama odma na parkiralistu, pijucka na slamku koka-kolu iz limenke, drzi je malenim rucicama.
Krenili, prije nego sta ispljunes lovusu imas izbor, jedan ulaz vodi na vanjske aktivnosti, drugi ulaz je za zezancije u zatvorenom prostoru. Buduci smo vidili prospekt u kojem su vanjske aktivnosti uglavnom vodenog, ljetnog tipa, odlucili smo se za zatvoreni prostor, je lipo vrime ali nije bas vruce za setat gol i mocit se. Unutra kad udjes prvo prodjes kroz butigu sa svim i svacim, a sve na temu drangulija tipa kristali, poludragulji i slicno.
To im je sad svugdi mot, ulazi se i izlazi kroz 'gift shop', kao da je pod obavezno ispljunit lovu na razne suvenircice u svezi di si bija sta si radija. Prosli smo kroz butigu, usli di smo prvobitno krenili. Velika prostorija, u njoj prvo upadaju u oci izlozene gomile poludragulja tipa malahit-hematit i ini hiti, titi, pa zadovi, jantari, oniksi, tirkizi, tigrove oci i tako dalje, nema sta nema. Ima ih u svim oblicima, od gotovog nakita u butigici do samo neobradjenog kamena malog i veeeelikog ovde izlozenog, malih i velikih, lipih i ruznih, poznatih i nepoznatih.
Za zagrijavanje smo sili za stol di za malu lovicu mogu napravit razne zezalice po izboru, isprid nas grom-crvena polica s bocicama i gotovim radinostima di biras sta bi, isprid nas pult pun staklenki,u svakoj pijesak druge boje, a boja mnostvo, prekrasne su.
Tu im se svidilo da napune po jednu malu bocicu pijeskom u bojama, palo je biranje boja i treskanje bocica da pijesak ostane na valove (anja) ili tacno na RAVNU crtu (vanja). To im se svidilo, ajmo sad vidit sta ima dalje. Od ‘konkretnih’ sadrzaja mozes vako: -dig for gems, -unearth a fossil ili -pan for gold. Sta se mojim curama svidilo? Iskopavanje dinosaurosovih kostiju iz pijeska oliti ga ‘unearth a fossil’. Morali smo pricekat da to pocne u neku zakazanu uru, setali malo i pipkali kamencice, cackali sta sve ima, divili se zidnim crtarijama. Kad stvorilo se jos dvoje dice prije pocetka, eto i tete-vodilice. Ajmo, pocinje! Dotrcale ka dva zmaja, uvelo ih je u nacrani kanjon, pa medju false stine, a po podu pijesak, metlicom triba po njemu mavat. Tu su izmavale trag dinosaurusa ulipljen doli da ga ne mogu razbucat, vanja je cilo vrime vikala ‘vidi sta sam izdigala!’, anja je mudro cumurala sa tetom-zaposenicom, velikim dinosaurusovskim znalcem.
Na kraju su dobile svaka po kutijicu s ‘fosilima’, ono mala plasticna kutijica s pregradicama ka za drzat udice za ic pecat, i jos je na dnu svake pregradice mali zeleni tapetic od spuzvice, tako da se fosilic bolje vidi, da dobije na vaznosti i da mu bude lipo mek krevetic. Unutra je i papir sa tumacenjem razlicitih fosilnih ostataka, ali koga to zanima, idemo dalje. Kad su se tako arheoloski opametile, otrcale su na kopanje u rudniku i iskopavanje gorenavedenog poludraguljskog raznog blaga u oblom kamenastom obliku, to je ono sta se zvalo ‘dig for gems’. Uvelo ih u mracne pecine, isprid jedne im reklo ‘tu kopajte, vrime vam istice!’ i upalilo neku mikrovalnu isprid ulaza u pecinu, ta je crvenim brojkama brojala minute koliko dugo su u pecini. I one navalile, kad se male ruke sloze, sve se moze, ka pasici su motale sapicama i svako malo vikale ‘vidi, evo jedan veliki!’, ‘vidi, nasla sam!’, ‘evo jos jedan!’, ‘a vidi ovoga!’ i slicno, a ja sam se mislila ko to ima posal ic za dicom i ponovo zakopavat u przinu lipe kamencice da ih dica mogu ponovo sretno iskopat, i tako 100 puta dnevno. Na ulazu su dobile plasticnu kanticu za odlaganje blaga, kad je vrime isteklo imale su obadvi po 30-40 ponosnih lovina unutra Cak je momak povirija svakoj u kanticu i ubacija jednoj jos malo, onako odoka, za izjednacit im ulov. Tu su izasle sretne, sad je kao tribalo ic i identificirat tu sretnu lovinu po brojnim tablama sa zalipljenim kamencicima-uzorcima s napisanim nazivom doli, ali njima nije padalo na pamet na to gubit vrime, one imaju pametnijeg posla. Ide zujanje gori-doli, cirkanje sta ima, pipkanje kamencica na sve strane.
Tu vanja zalipila na pravljenje nekih ka cestitki tako da curkas boju na papir koji se brzo okrece u nekom lavandinicu s vrtilicom. Aj dobro, neka proba, to joj je bilo veliko veselje, na kraju je sva ponosna nosila svoju sliku u kartonskom okviricu, posutu nekakvim zlatnim praskom, naravno da je i to izabrala, ne vidis sliku od pustoga zlata. Onda smo gledali malo kako traze zlato, to ono sta se zove ‘pan for gold’, ali pero je stavija veto na trosenje, ispunili smo kvotu za danas, ne triba vam sad bas sve po redu. U pravu je, necemo ih razmazivat, idite gledat i patite, ne moze se sve u zivotu sta se pozeli dobit, triba njih dok su mali. A to je bila pusta vodurina koja se prosipa po nekom stolu-sanduku plitkom, i ti u neki pijat zagrabis zalo sa dna stola-sanduka pa ga treskas u pijatu, na dnu nadjes neke zlacane komadicke ko zna kakve i od cega su ubacili, samo nek se nesto zlati. Na kraju ti sakicu tog zlatnog ulova stave u lipu malu plisanu vrecicu i to je to, kuci pjevajuci, s vrecom zlata o pojasu. Aj nek smo i to vidili, bolje da nisu i to probale, smocile bi i ovo malo suve robe sta imaju, vec imam traume od mokre robe na sve strane.
Ajmo ca, ogladnili smo, uzmite svoja blaga pa cemo ih na miru proucit kad stignemo. Tako i bi, pa tobogan, klackalica, alexa, i jos cilo vrime anja vanju vodi ka maloga konjica, vezala joj spag za majcu ka da su uzde, vanja skakuce i njisti, anja za njom s komandama, zna se sta se vikne da konj krene i kako se zaustavi. Trcu one okolo, skacu po toboganu, maze alexu, nama lipo, mos sist na miru dvi minute, ne triba ih stalno gledat di su. Vanja je bila pod dojmom, trazila po kampu lipo kamenje i dovlacila ga oprat na spinu, posli se to susila i naravno s nama doma doslo. Prosetali do jezera, aj navecer i nije los djir prosetat malo po kampu, obicno kampovi i nisu bas podobni za velike setnje.
Uto dosla i mrcina, pali vatru, triba nesto pec i grijat se, opet opalila zimina ka i jucer.
Drugu noc sam spavali u nekoliko slojeva robe, ne dam se zbunit, duge gace i svi dugi rukavi na meni, kapuljaca na glavi, dica isto, pero umotan u deku ispod vrice. Super smo spavali, fino toplo kad ne izvadis ruku vanka iz vrice, nema kise ni vjetrova, samo je opet tribalo izdrzat ne popisat se cilu noc, sta cu, draze mi trpit nego iz toploga na ziminu izlazit.
Ujutro smo imali priliku skuzit u cemu je razlika izmedju dampinga i kontejnera za smece, naime sve su se kamp kucice naredale po puticu sta prolazi nama prid nosom i jedna po jedna praznile svoje portabl zahodice tu negdi u damping prostorima, nisam bas usla u detalje cilog procesa. Nije da je smrdilo, ali mi sam pojam blizine takvih sadrzaja nije mio, narocito kad se sitim da sam rezervaciju napravila par miseci unaprid. Ah, ta bakuta! A na telefon mi se bila dobro prodala!
Dalje mi opet pomalo, isli u Lebanon kupit kruv, tamo mala lipa samoposluga, najurednija na svitu, vratili se, najili, prosetali jos jednom do plazice, prebrojali ponovo fosile i dragulje, sve spakovali, kuci pjevajuci.
Njih dvi spavale po putu, dosli doma, kad ono i u njujorku sivo i zimasto, sta je ovo, di je lito, ali je vec jesen dosla? Valjda ce bit vrime ok da sljedeci vikend odradimo jos jedno avanturistcko kampiranje, mozda smislimo nesto i za vikend posli, ponediljak prije skole je labor day, praznik, ne radi se. Vidicemo. Ne idem ako nema kise!
|
