Massachusetts, 2. dan
Drugo jutro smo opet zakomili, gust. Nema frke-trke, budjenja najranije, povlacenja Anje za onu dugu nogu nebi li je izbacija iz kreveta za skolu, gonjanja da se obabi u zahodu prije nego sto zena pozvoni na vrata za odvest je u skolu, nema ni opasnosti od Vanjinog samostalnog istrazivanja po kuci dok mi spavamo, nema kuce, nema kucanskih aparata, kante sa smecem, skafetina s bombonima, povisenih ploha za penjanje i padanje, svirajucih igracaka i inih jutarnjih strepnji i smetnji. Sunasce na prozorcicu, Anja u svom krevetu cita Pony Pals, Vanja na podu boja bojalicu, nas dvoje gustamo izlezavat se jer nas ne bole ledja, naime za promjenu smo u pravom smo krevetu (i mi idemo kampirat?).
Ovo sam se morala malo ufurat da vratim film, triba se sitit, proslo je sedmicu dana!
Dakle drugo jutro, opet isti start, kvazidorucak i dogovor di cemo, padali su svakakvi prijedlozi i na kraju zna se, idemo u zooloski vrt. Aj sta fali, opet dobro, bar nije neki od onih uvik istih po NY, nego neki u kojem jos nismo bili. Ovaj se jos zove ZooQuarium, znaci ubicemo dvi muve, i zoo (‘zu’?) i akvarij. Opet je sve blizu, zivija Hyannis, eto nas ucas. Isprid neka bidna fasada, neka jadna obisena lisica na zidu lose nacrtana, a ispod nje naziv se ko prozirni lazljivac iskesija, kaze ‘more fun than the beach’. Ma nemoj me zezat, s tom obisenom lose nacrtanom lisicom na toj nikakvoj fasadi ces mi bit zabavniji od plaze, nema sanse! Ali aj dobro, idemo isto vidit kad smo tu. Usli, a ono uglavnom mracina, bestije u staklenim cibama sta svitle, i sve nekako petparacki bezveze, vidi se da nije jedan od drzavnih zooova u koje inace idemo nego neki privatni ili sta li vec.
Na kraju tog mracnog ‘akvarij’ dijela zooakvarija vidi se svitlo, izlaz vanka, travica. Ajmo ca vidit, kad ono super lipa atmosfera, bas lipo zeleno i prostrano, ugodno skroz. Bestije nisu iste ka one sta ih vec sve znamo napamet, ovca je druge vele, divlja macka je blizu, mozes je lipo vidit, tamo u NY je u velikom zelenilu pa je vidis negdi daleko, presitno nekako, ovde lipo mozes proucavat cupave obrvice. Koke setaju, pivci se sepure, curki masu, patki, guski, labudova, bambi, lame, jos jedne drukcije ovce, tuzna lija sa slike na fasadi lezi i teta je ceslja, pa rakuni sta se veru po ogradi, smisni prascici a ne oni debeli zguzvanih cunki, konj i to poni za jahanje (naravno da jesu!), velika sumska kornja 55 godina stara i ko zna sta jos. Dica su gustala, a i meni je bilo lipo. Glavna je baza bila jedna guska-patka sta je bila sama u plasticnoj ogradici pa mi je Vanja sapnila pokazujuci u nju prstom ‘bila je puno zlocesta pa mora malo mislit’. Tu sam umrla od smija! Onda su zvali da pocinje neki show, a ono o kornji pricice di zivi, sta jede, zenimljivost (nista se ne sicam, to nasa slonica sve pamti) i na kraju ko je oce pipnit, vidit, bla bla, svi trcemo za kornjom.
Posli je opet bio show, dica opet trcu, mi za njima, ja mislila bice opet isto za drugu turu ljudi, kad ono nije nego sad o prascicu. A prascic je ludilo, pravi kucni ljubimac, izvodi trikove, druzi se, skroz smisan i pametan. Anja je prva izletila kad je bija red za ‘petanje’ prascica na kraju, Vanja hrabro odma za njom. Od tolike price o prascicu ja ogladnila, ajmo vise ca, cili dan smo tu. I odosmo, di cemo, kad nasa spravica za snalazenje u prostoru kaze da u blizini ima neka spageterija, ajmo ca tamo, ajmo ca. Dosli, kad ono meksicki restoran. Uf, opet smo zaboravili apdejtovat ovu masinicu! (Zato smo se i gubili na raskrscu kad smo dolazili, to je bice nova cesta napravljena!) Aj sta fali, ne izgleda lose, ajmo ca, ajmo ca. Unutra skroz ugodno, lipo ladi, mozes gledat kroz prozor vanka, donili Vanji bojalicu, spiza prva liga, popili jos po pivinu, ludilo od zivota. Di cemo dalje, zna se, Peri se oci lipe, mora nadoknadit izmozdenost svakodnevnog menheten-tempa po cili dan s ucenjem navecer posli toga. Plaze, di ste, koja je najbliza, idemo. Naoruzali se u letu plasticnim digalicama (patuljci u snjeguljici pivaju dig-dig-dig dok kopaju) i pohrlili k pijesku, geni se vesele, Anja kopa rupu do kineza, Vanja je u filmu damice a jos je i skuvana, super, nema ispada. Pero se borija koliko je moga, onda se preda, popada po pijesku i nadoknadija jedno uru vrimena propustenog sna. (Tribalo bi mu 10 dana bez osvjestavanja provest na plazi za doc sebi, ali trenutno nemamo toliko vremena). I Vanja je mrvu polegla, sve mi je skrhanija, cak mi i pari malo vrucikasta, hmmm, ima bit da smo je uspili sredit do kraja. Odmorili su, prokopali jos jedan napadaj snage, odradili jos jedno pisanje po zbunju (aj nadji ga ako si frajer!) i taman dosta.
Pada sunce, svarili smo meksikance, dotakli kosu kinezima, ajmo sad malo u civilizaciju. Ajme vidili smo bili usput jedan ringispil! Pero jel se sicas di je to bilo? Jel znas kako doc do tamo? Naravno da zna, to je Pero, bolji je od one masinice negubilice. I eto nas ucas na ringispilu. Kad tamo ima i skakaonica, ala gusta, taman da se malo potrose djecje kalorijice. (Za nas cemo lako). Tu su se izvrtile, iskakale, jos na izlazu izljuljale, kad eto i vrime od vecere. Odma do ringispila ima neki lipi kafic sa stekatom, pise isprid i neko mumanje, ajmo ca, ajmo ca. Dica hotdoguju i frencfrajsuju, mi pijemo pivo. Bas gula, skroz litnji film. Tu malo zakocili, prosetali jos do auta i nazad u kucicu. E, umrla sam od smija, i ovde su aktualni veseli golfovi ka oni s kojima sam svoj prvi zacudjeni susret opisivala nakon Myrtle Beach-a. U kucici opet isti raspored s varijacijama na temu, ovaj put je bilo malo skakanja po krevetima, tusiranje, mliko, film i spavanje. Opet Pero trazi po frizideru, sad je kino-oko na redu. Film je bija dosadan, isli smo na pola lec i cilu noc spavali ka bebe.
Ovo je Vanja rekla da ovde moram zalipit paprike (ona je birala sve slike).
|