Rodjendan
Danas u 4 ure popodne zvoni telefon.Vidim, pise ‘Mama Luma’. Javim se, cujem Aminu, njenu stariju cer, godinu dana mladju od Anje. Sutra joj je rodjendan, slavice ga danas u 6 uri, pita moze li Anja doc. Ja kazem moze, bice nam bas drago, bas ti hvala na pozivu, samo kazem da mi je zao sto nisam znala prije pa da joj pripremim neki dar. Ona tuzno odgovara: ‘Pa zvala sam prije ali nije bilo nikoga kuci’. Istina. Subota, Pero nije bio kuci, mi bile na karateu. Za ne falit, bas danas nisam gledala spisak poziva, a obicno bar jednom misecno pogledam. Pegula, moja Amina, sta da se radi. Ali eto, Anja I Vanja ce doc, bar cete se zabavit. Tako ja I Vanju utrpam u pricu, a s tim I sebe usput, jer je ona jos u onoj fazi di nije dovoljno velika da pozvonis ljudima I uteces, a dite im ostavis isprid vrata. Moram ja ic s njom, nije red ocekivat da domacini o njoj brinu. A nes ti velike brige, ali eto, pravim se blesava. Mama Luma naime kuva dobru kavu, a ja je vise ne pijem. Dakle, eto rijetke prilike za ulcinjsku srcanu. Imace duplo djelovanje nakon ovako duge apstinencije. Ocito je upalilo, cim u ponoc posli rodjendana evo piskaram umisto da sam s Gorenom u krevetu!
Sad, sta se tice poklona, tu sam bidno dite malo mucila bezveze. Sta cu, bilo mi slatko. Imamo mi za NNNI nekih knjizica I budalastina, duplih amazonovih posiljaka, falivenih poklona, promasenih kupovina I djeda Mrazovih pogresaka sta su nam nedrage ili duple, pa ih cuvamo za ovakove zgode. Nakon kraceg vijecanja, velikodusno se odlucimo Alminu usrecit s jednom Barbi kompjutorskom igrom koju je Anja strasno bila pozelila od dida Mraza al joj se posli nije bas svidila. Igra je obecavala istrazivanja raznih egzoticnih zemalja u avanturistickom motu, a ispala obicna igra-trckalica u Barbi ruhu. Novi tereni se ne istrazuju vec se po razlicitim tipiziranim pozadinama bjesomucno zuri, skupljaju kojekakvi bodovi po putu I pazi da se ne upadne u groznu crnu provaliju. Uz to ide napeta muzika u ritmu cupanja zivaca od koje mene zanervozi u drobu. Anja je po tom pitanju pravo moje dite, nije skovana za taj boj. Ali Amina, za razliku od nje, od malena intenzivno vjezba razne masinske razdrazljivce sve na isti mot, tako da bi spoj rozikaste plavusice s frkom iz koje se ista kronicno u zadnji cas jedva iskobeljava za nju mogao biti pun pogodak. Tako je I bilo. Kad je vidila Barbi, vristala je I grlila kutiju sa slikom doticne junakinje svih curica u dobi prije ili kasnije. Kad sam joj to smonitirala na kompjutor, zalipila je momentalno, uz brojnu mladjahnu publiku koja joj se verala po stolici, unosila u ekran I mavajuci rukama I urlajuci navijala oko nje. Odjednom su joj zasmetali I gosti I rodjendan, bilo bi joj najdraze ostat solo I uronit u igricu. Ali avaj, morala je bidna ugasit masinu I ic se druzit, puvat svicice I slicne budalastine. ‘Oh, these guests… I can’t play now because of you!’ – I niko se ne ljuti, svi je suosjecajno tapsu po ledjima. Kakav slavljenik, takvi I gosti. Je lipo imat 8 godina! Dosao I ostatak pozvanoga ljudstva, svi jedno uru ipo vrimena zakasnili. Rodjaci, prijatelji, donili svakakve darove, pala je I bicikla. Medjutim, Amina cilo vrime ne ispusta Barbi kutiju iz ruku. Grli je, svugdi nosi sa sobom. Oci joj se sjaje od srice, govori mi sva sretna: This is the most beautiful gift, I can’t wait to play again! Thank you! Thank you! Thank you!
(Evo ekipa najmladji, bilo je to jedne davne ziiimeeeee....)
Dok smo se mi tako u srid hodnika zahvaljivali I nemanacemuvali, odjednom prema nama iz sobe dolazi Frankenstajn Junior glavom I bradom. Oci mu velike, crne I okrugle, podocnjaci crni, a pogled odsutno tup. Kosa crna, put tamnoputa, u hodniku polumrak; njegova bila majca svitli ka jedini kontrast. Na majci se izbecija natpis, svako slovo ka kuca, bode me pravo u oci. Pise: “I SEE DUMB PEOPLE’. Dobro nisam zacenila odma tu, isprid njega, misleci se jel ga ovo neko zezao s poklonom ili ga majka slijepo voli ko sve one sto ih samo majka voljeti moze. Jos pod dojmom tog nestvarnog prizora iz francuske tragi-komedije, odlazim u suprotnom pravcu od Frankija, da malo oladim dozivljaj. Sidnem u dnevnom boravku na kauc, oko mene veliki ljudi svi pricaju albanski, a na podu side dva muskica, obadva Vanjino godiste. Jedan iz kese vadi kartonsku podlogu za igrat sah, onda obadva grabe svak svoje figure, jedan crne, jedan bile. Slazu ih po podlozi vec kako I triba, pa onda side, drze se za bradu, gledaju u tu kariranu podlogu I cute, krajne ozbiljnih lica. Momentalno me strefila svakodnevna slija s ljulja ovde kraj kuce, na kojima uvik muski zivalj albanskog porijekla sidi za kamenim stolovima I igra sah, istih takvih ozbiljnih, sutljivih lica, I uz to, naravno, drzeci se za bradu. Davno je to bilo kad sam Peri pjenila monolog pod dojmom mojih zapazanja o njihovom tako ocitom kucnom ritmu. Prijepodne, sah; popodne, sah. Za to vrijeme, zena trce, redi, cisti, sprema, kuva rucak, babi se oko dice I rjesava kojekakve zivotne probleme. A oni ozbiljni, o svom vaznom poslu. Sah na ljuljama. Dica okolo trcu, dovele ih mame, bake I cuvarice dice, dide ne dolaze u obzir, oni imaju vazna posla. Sah na ljuljama. Pa pogledaju na sat, odose na obid. Popodne valjda malo odmore, evo ih opet. Revans. Uvati se za bradu I navali. Triba upregnit vijuge, nisu oni zene da se bave trivijalnostima! I kako necu odma ubrat bidne malisane kako imitiraju sta su vidili oko sebe? Prilazi im Vanja, sjeda do njih, gleda u cudu sta se tu desava. Sta to oni igraju? Kakve su ovo figure? Mama koja je ovo igra? Djete nikad nije vidilo sah. A ja se sitila kako Mama Luma svaki dan muzu kad dodje s posla mora namistit yahoo sah da malo zaigra ‘jer to mu je najdraze’. On je super muz, sidi doma, a usto je I napredan, koristi kompjutor. Samo za sah, I to mu zena mora svaki dan ponovo upisat sifru za otvorit yahoo. Jer bas yahoo sah mu je najdrazi. Sitila se ja toga, pa se mislim, ne znam jesam li ponosna sta mi dite ne zna sta je to sah, ili se tribam sramit.
(Umorna Mama Luma)
Prije nego sta su gosti nahrlili Mama Luma mi je pokazala u kuhinju brdo kokosjih okruglica I kumpirica za grickanje. Kaze ovaj put nije nista puno spremala, svaki put ostane hrane za bacanje, nema smisla. Ja kazem bravo, pametno, tako I triba, bilo mi drago da se zena opametila, svaki put se zacudim koliko spizetine bidna nakuva kad su ovakve zgode, a svaki put sutra kuka kako joj je pola ostalo pa je dusa bolila sta mora bacat. Jos kaze ovo sam mislila samo stavit na stol pa da ljudi grickaju, ne ih sluzit oko stola ka uvik.Tu se prica o hrani zavrsila, nahrupili gosti, dosa red da se izvadi I to grickanje na stol. Lipo sve rodjendanski uredjeno, tavaja, ukrasi, kapice, baloni, kad evo nje s pijatom punim kukuruznih bobica, sve lipo skuvano I zacinjeno, puf! na stol. Ode u kuzinu, vraca se nazad, kad evo pun veliki duguljasti pladanj lipo ispecenih kokosjih bataka. Puf! i to. Evo je opet, ogromna zdjela puna bureka I svakojakih pituljica, vidim ima I sira I zeljanice. I naravno, I to Puf! I tako je ona odlazila I vracala se, bilo je tu jos svega, kad dodje na kraju red I na ono jedino sta je skuvala, ono sta je receno da ce se grickat da ne bi svih sluzila oko stola. Pufne ona I to, I uvati svih sluzit oko stola. Svi sjednite, evo tu su pijati, zlice, sve sta triba, casice, salvete, navalite veliki, posli ce mali. Necu sad o tom zanimljivom obicaju da se prvo roditelji dobro najedu pa onda zovu dicu da pojedu ostatke, ali mi je bilo skroz nebulozno gledat kako ona donosi I sluzi, nakon one price o nebogatoj netrpezi nego maltene samo mezi. Ko je ovde lud? S kim sam ja pricala? Jel nesto s mojim engleskim nije u redu? Ma nemoguce da sam toliko promasila poantu? Dobro, nije ni njen engleski bajni, ali ipak… Pa nisam toliko blesava? Aj dobro, sta cu sad, idemo dalje, tako zakljucim u sebi dok sam se u cudu ceskala po glavi. Pojilo se svega, a I ostalo je masu, kao I uvik. Ona je svih sluzila, uopce nije sila jist, kao I uvik. Pojila I dica, ajmo nazad u dnevni boravak pit kavu. Sili mi u kauc, kad na stolic isprid nas Puf! pade ogromni pijat pun lipo na trokutice izrizanih lubenica. Puf! kolacici jedne vrste, Puf! evo I druge. I tako se I ovde ispufasmo. U neka doba sam skuzila da sidim u sobi punoj ljudi koji nesto zucno raspravljaju na meni nepoznatom jeziku, masu rukama, karaju se, vicu jedan na drugog, sta li, a mozda I normalno razgovaraju, ne bih znala. Ja u sred toga pijuckam kaficu I jedem kolacice, dok se dica iz hodnika deru ka da ih propali madjionicar tupom pilom sve istovremeno pila na pola. Spojim da se niko ne brine sta se s dicom desava, pa se sitim Frankija, djecjeg uzoritog saha i malog mezeta, pa samu sebe priupitam jel mi mozda ko sta halucinogeno ubacija u casu. Bolje da odem doma dok nisam skroz prolupala, a I ovaj cudni jezik nije francuski pa da ga je lipo slusat. Uto I bi ura od fajronta, moja dica bice vec pospana, idemo ih spasit od propalog madjionicara I tupe pile. Gledam ispod razine Frenkijevih ociju da nam se ne susretnu pogledi, kupim dicu, spasila sam ih u zadnji cas. Bacite to sta pijete, ko zna kakve su lude gljive unutra. Idemo doma, pazite da ne ugazite ove malisane sta side na podu I drze se za bradu. Vec su po ko zna koji put ponovo spremili I opet izvadili podlogu za sah I sve figure po redu. Svaki put sloze, sidnu u motu, dumaju, mrdnu koju figuricu, pa opet side. I tako par puta. Onda sve spreme kao da je igra gotova, pa opet izvade. I sve iz pocetka. I tako cilo vece. Dico, bizmo doma!
Izljubili smo se sa slavljenicom, jos je drzala Barbi kutiju u ruci. Vikala je za nama, sa meni vec cudnim sjajem u ocima ‘Hvala! Hvala! Hvalaaaa!!!!’ Moja djeca su bezbrizno mahala, a ja sam ko ludjakinja zurila doma I vukla ih za sobom puna opravdanog, tipicno majcinskog, zastitnickog straha za naivnu mladuncad nevjesnu opasnosti koje ih vrebaju.
(Tu su svi sahisti i cure - moja drzi toljagu)
|
