Massachusetts, 1. dan
Dakle, krenilo se u petak, sto nije bilo lako izvedivo obzirom da sam ja u vrime rezrerviranja nocenja skroz bila previdila da je praznik u ponediljak i da to s petkom nema nikakve veze, dakle Pero radi do 5, Anja ide u skolu do 3 ure. Sta sam mislila nemam pojma, jer nije tek tako u 6 uri posli posla skoknit do tamo kad ima jedno 5 uri voznje u komadu. A di je svo ono bezbrojno zaustavljanje za protegnit noge, jist, popisat se... Ali ispalo je ok, Pero je dosa ranije s posla, tako da smo vec iza 4 bili svi u autu. To je bija veliki uspjeh, poznavajuc nas kako smo s pakovanjima i pripremama brzi i efikasni, oce rec sve u zadnji cas.
Isprid kuce smo sreli simpaticnog susida koji od nedavno po gazdaricinom nalogu glumi supera u zgradi, tako smo se i upoznali, stalno je isprid kuce. Pita on ali idete negdi, a ko ce cvice zalivat? Ja kazem a moga bi ti? On cili sritan. On je na drugom katu iznad nas, uvik mi s prozora dovikne da je bas lipa basta nakon sta ja uvatim cili dan sadit i presadjivat, onda se ja iznenadim kad skuzim da me neki odozgo cirka. Isto tako mi nikad nije palo na pamet da neko gusta gledat ovo cvice s prozora ka i ja, a on mi je sve isprica, koje godine mu se koji mot baste vise svidja i koje mu je cvice lipse. Tako smo sad sve dogovorili na brzinu, on ce zalivat bastu dok nas nema, a za nagradu moze ostat sidit i divit se mome cvicu izbliza. Super, nece mi se sve osusit kad zaprzi, a on ce valjda cvice lipo gledat pa mu nece nista bit (cvicu, ne covjecjoj ribici, tj. tom susidu - cvice ne grize).
Izlazak iz NY je uvik napet, sta Pero kaze ‘triba se unaprid naoruzat strpljenjem’. Ali nije bilo tako strasno ka sta je moglo bit, oboruzali smo se ka Srafciger, skroz previse. Dica nisu pisala ka obicno, iznenadjujuce skroz, a nisam ih morila zedju. Vanja je bila sva skuvana pa je mirno sidila u svojoj foteljici cilo vrime – ne tribam ni govorit koje je to tek iznenadjenje bilo, sidila sam ka gospodja cilim putem, niko me ne jase, ne pili, nikoga ne treba zabavljat, posvadjane mirit, ni sadrzaje, igre i pjesme izmisljat. Uspili smo doc do Niantica u Konektikatu skoro iz puta, tamo smo namjenski bili zaparali radi dobre pice koje se sicamo od prije godinu dana kad smo obilazili ove krajeve. Pica nije bila losa, ali isto je razocarala ocekivanja (soli!). Jel se prominija vlasnik, uteka kuvar, sta li, nesto se dogodilo. Ali ajde, jos uvik je bolja od njujorske, a lipo vani za sist gledat okolo, tako da je vridilo puta, docemo opet na povratku. Kad smo to rekli konobarici, ona nam kaze super, ako dodjete na povratku ovde na rucak taman mozda dodjete na Memorial Day paradu. Aj dobro, fala i zivili. Mi bi bili to i zaboravili, ali Anja nije, Anja je nasa slonica. Izljubili se s konobaricom i zapicili dalje za Masacusets i nase odrediste, Hyannis (ne znam kako ovo treba izgovorit, Hajanis, Hijanis ili Hjanis, ali tako nekako). Presli iz Konektikata u Rhode Island i odatle u Masacusets (ovo malo pa vuku je, malo po vuku nije, ali 'Rod Ajlend' mi nesto ne izgleda prihvatljivo). Uvatila nas je nocna voznja, cure vec i pozaspale kad smo stigli. One se u 10 uri gase, nema vise baterija. A mi smo stigli kasnije. Vanju sam naravno nosila do sobe, da bi se probudila cim sam je polozila na krevet (ona, ne ja - nisam ja spavala dok sam je nosila). To me prisjetilo njenih bebskih (bepskih?) dana pa me preplavila sreca zbog sadasnje ljepote zivljenja. Na kraju sam ih isto obe morala navikat da nastave spavat, da ih je bilo pustit zadernecile bi do zore dok nas dvoje izmozdenih matoraca jedva gledamo – ne moze!
Uglavnom, sutra ujutro je bio dan za gledanje kitova. Lipo smo mrljavili do kasno, ala gusta, ima to svoje prednosti kad dica nocare, bar ujutro imas malo vrimena za odumiranje. Doruckovali nesto sta se uopce doruckom nazvat ne moze i ucas stigli do odredista, sa sendvicima u borsi za malo posli kad pocne karacina. Sricom sve se desava tu u Hyannis-u, ne triba se nista puno vozikat. Uprzilo sunce, znoj teski. Parkirali, mislimo se ocemo uzimat dici neke jakete, ma di ces po ovom ustajalom zraku i vrucini. Koji zajeb! Zaboravili mi da idemo brodarit, i da je ovo ocean! Cim smo izasli na otvoreno more kapetan je raspalija po gasu, ala broda, poletili smo ka da smo u dzinovskom gliseru za 300 ljudi – pa i jesmo! - otpale nam usi, kosa stoji vodoravno. Super, kez nam se svima istega ka maloj dici, i velikima i dici. Trc unutra, Vanju smo sklonili, nije se bunila, dapace, prelezala cilu voznju. Anja je izletala svako malo na frizuru i vracala se utoplo doc sebi. I tako svaki cas! Sricom je bija bas lip dan pa ni valica nije bilo, more skroz lipo mirno. Onda brod sta, sve mirno oko nas, obala je ostala iza nas. Mali ribarski brodici tu i tamo, kad hop! Eno skakuce kit. Vec? Ja sam mislila to se ceka i ceka pa ako se doceka... kad ono tu su, masu ih ima, svako malo doskakucu, dodju skroz blizu broda, igraju se, druze, prskaju, okrecu, zaranjaju, izranjaju, skacu, masu perajama, lupaju, repinom strapaju. Moj prijatelj Vili.... Glavna je baza bila sta svi trcu (ljudi, ne kitovi) s jednog na drugi kraj broda kako kit zaroni s jedne i izadje s druge strane. Onda kad ga vide svi vicu ‘WOOOW!’ Vanja je bila medju svima najglasnija (medju svim ljudima i kitovima). To je bome potrajalo, dobro su se naskakutali (kitovi, ne ljudi). Onda nazad, opet pali motore, mi iskusni balkanci pohrlili unutra i uvatili besramnici misto u lipe mekane stolice te junacki pozaspali. Vanja na meni, Pero i Anja rame uz rame. Oni sta su ostali na noge su nas prezrivo gledali kako hrcemo i cokcemo, glave nam padaju i bale ispadaju, ali nas nije bilo briga, lipo nam je brod skakuta, udrilo nas sunce, fjaka, zzzzz.
Stigli, svi izlaze, ajmo i mi, gladni smo. Di cemo? Ajmo u centar mista, na karti pari lipo, i odma je blizu, sve uz more, mozemo posli prosetat (ja odma zamislila rivu!) – kad ono sve na nekim dokovima, stupima i stupicima zelenjavim, bice bi tako i Venecija izgledala da se more povuce. Pa mostici, neuredno nabacani brodici, nemas di prosetat. Aj utjesili smo se brzo, bar ima lipo misto za sist vanka jist. Malo ribastih budalastina u stilu fish and chips, dica to vole, nama moze proc kad si gladan. Mani spizu, gust je bija u atmosferi, a i malo se bilo kao naoblacilo, taman da ne umiremo od vrucine. Posli naravno triba ic negdi na plazu, triba predahnit posli rucka, nismo odavno. Dici je to i onako najdraze, oni imaju Bacvice u genima pa ih nesto uvik pijesak vuce.
Hyannis je pun plaza na sve strane i sve blizu i prekrasno. Tu se dica izigrala, zapuvalo je, ajmo dalje. U blizini ima neki lipi park, ajmo tamo povirit. Sili u auto, za minut opet izasli, stigli smo. Za ne virovat. Kad stvarno, lipo zelenilo, koreanski park i u parku gomile nekih necu rec kineza buduci da je to takav park, svi se slikaju, odsjecno smiju na refule i nekako piskutavo podvikuju jedan drugom. Protrcali mi malo po travici i produzili naprid, kad vidimo priko parka da doli more pici. Znamo vec kakvi su nam geni, nesto nas vuce. Tamo opet plaza, isprid nje ljulje. Super, eto dici zabave. Ja slikajem brodice, Pero odmara na klupici, dica se veru i ljuljaju. Super zabava, prvo pijesak, sad ljulje, mos zabusavat. U neka doba pocelo i grintanje, vidim ja najmladji clanovi krvno povezane bande zvane family su opet ogladnili, ajmo gibat.
U sobici pojile malo suvila s mlikom, tusiranje, krevet. Tusiranje im je veliki gust kad smo na putu, valjda zato sto se ne moze tus uzest u ruku pa moras stat ispod kise. Prije se doma nikad nisu tako tile tusirat, ni slucajno voda u u oci! Ali nakon putnih tusiranja su prominile film, sad i doma gustaju ‘na kisi’. A i valjda im je gust sta se smi sve isprolivat i bacat sugamane po podu, to doma bas nije obicaj. Vanja je prva bila spremna za spavanjac, legla pa se sitila detalja od proslog putovanja i kaze di je moja knjiga? - otvorila ladicu od kantunala i trazi, di je, kad ono stvarno, unutra debela modra knjiga, na njoj zlatnim slovima pise Holy Bible. Istina, sitim se ja, i prosli put je kopala po kantunalu pa se ugodno iznenadila. Tu je njena dezurna knjiga opet, ipak, eto srece njene. Lezi, cita na sav glas, mi se smijemo. Anja satima uziva na kisi, Pero kopa po frizideru, trazi vincinu, ponili smo CD s filmom za velike, pasce kino-oko veceras.
I to bjese izvjestaj od prvog dana s nekog dalekog kvazimediterana.
|