NADASVE ZANIMLJIVA ZGODA
Zapleti iz 9. miseca su se razrijesili kad sam Vanji nasla vrtic, relativno blizu, za prva tri popodneva u sedmici (i balet cetvrtkom), tako da ne mora ic samnom do skole i nazad pokupit Anju svaki dan u 3 ure. Za rjesenje jutarnjeg problema nasli smo tetu Caroline, ona Anju odvede ujturo u u skolu, kad vodi i svoju dicu. Petkom je ona i dovede doma; petkom skola svima zavrsi u 2 i 20; petkom nema "produzne nastave". Anja naime mora ostajat do 3 ure da nadoknadi znanje engleskog koje joj fali jer joj je to drugi jezik. Zato joj se jedan od predmeta u skoli zove ESL - English as a Second Language. Njen razred je sastavljen od ESL - djaka. Zato se ta njena produzna zova ELA - English Language Art. Dite mi ide na produznu iz umjetnosti!
Ona u razredu ima dvi prijateljice, Marinu i "Djenetu". Ovih dana ispostavilo se da je Marina iz "Serbije", a "Djeneta" iz "Boznie". Zato pretpostavljam da se u stvari zove Dzenita; kaze Anja da je njeni doma zovu Dzeni. S Marinom imamo problema, Anjina zadnja konstatacija je bila "cudno se ponasa". Dzeni Anji stalno uvaljuje broj telefona i zove je da dodje kod nje. S Marinom je razminila par rici na nasem, iznenadile su se obadvi da razume jedna drugu. S Dzeni je probala, ali kaze nista je ne razumi, "na boznian su samo neke rici iste ka i nase". Ipak, uhvatila je jedan dragulj: "Mama, znas kako oni na boznian kazu pas? CUKO!" (Popratna slika uz tekst: tucem glavom u frizider; klapaju kokosje nogice).
Di sam stala?
Carolinina dica su stalno bolesna. Svako jutro strepim oce li mi zazvonit telefon. 7 i 20, eto nje, ko ce drugi zvat u tu uru. "Sonja, sorry, but my children... bla". Onda ide brzinsko presadjivanje Vanje iz kreveta u skijaske gace, nabacivanje debelih jaketa, pa 100 bicava, salovi, kape, rukavice, cizme, otvori kolica, ubaci je, zgrabi kekse, ponesi vodicu, uli toplo mliko u bocicu, izleti. Bidno dite odjednom se, iz toplog krevetica, nadje u frizeru (ne u frizera!) Onda je jos posli cili dan skuvana jer se prerano digla. Ali oni momenat kad ja nju vidim kako bezbrizno spava sva blazena ispod dvi debele deke, a vani mraz po staklu sara - a moram je dignit i na taj mraz iskrcat - muka me uvati!
I tako ja svako jutro strepim, gledam na sat, kad prodje 7 ipo ohanem. U 8 manje 20 oni su isprid portuna, ja isporucujem Anju, masem, odlaze.
Jutros, zvoni telefon. Bla. Cer joj je cilu noc povracala. Ona nece ic u skolu, sin ce ic sam, on ipak zna, ima 10 godina (cer ima 6). Lampica iznad moje glave, pali se. A moze li on Anju odvest? Pa daaa, zasto neee, ona se to nije sitila. Cujem, pita njega: Can you walk Anja to school today? Cujem, on odgovara, nadasve ozbiljnim glasom: Of course, no problem! Odjednom se Anja stvori meni isprid ociju, na licu joj nekakva jeziva grimasa, groznicavo mase rukama - NE! NE! NECUUU!!! MAMAAA!!! NEEEE!!!! Jel ovo moje dite? Sta joj se dogodilo, maloprije je bila ok?
Znam ja sta je, ali ovo je "desperate times call for desperate measures" - film, zao mi je, moraces ga gledat. Zrela i odgovorna kakva vec je (na mamu!), ona je to odma skuzila i prihvatila, nije vise bilo mavanja i grimasa. Prihvatila je neminovnost posvemasnje groze (?) - morat ce s njim ic do skole! - i odma se isla - CESLJAT! Hm? Neupuceni promatrac bio bi zbunjen, ali ja - ja sam jos zbunjenija! Dakle, da zbrojimo plus i minus. Ona ima 8 godina, on ima 10. Kad mu se obratis, samo nesto promrmlja, uvik pari ka da ljutito gleda. U sred najvece zimine ne nosi kapu, da mu se ne pokvari frizura. Prica Anja, smije se, kako on svako malo po putu mamu pita ozbiljnim glasom: "Did I mess up my hair?" 10 godina, a vec ga je capalo. Anja kaze, oni imaju "history". Kad sta, radi se o bliskim susretima iz njenih ranijih skolskih godina (prosle su vec 3!); on je bio glavni medju muskima-gnjavatorima s kojima je svojedobno morala izlazit na kraj. Uvik su se mrzili na daleko, na celu mu je pisalo NEPRIJATELJ. Kad je odjednom ispalo da su ih mame spojile rekli su aj dobro, sta je-tu je, al tradicija se nastavlja, mrzimo se i dalje; mama je tu, tampon-zona postoji, dobro je. Ja im mahnem svako jutro, mot je uvik isti - on ide mami s jedne strane, sestrica i Anja s druge strane. Spoji "history" i predpubertet i sve je jasno. Nikad u zivotu me nije pitala "Jesam li lipa?". Do danas. Jesi ljubavi, super si lipa, zracis, oci ti se sjaje, nisi nikad bila lipsa. On ceka, sav u ozbiljnom motu, dostojanstven, ponosan, odgovoran. Ne brinite nista, ja sam tu. Na celu mu pise MUSKARAC. Ona ode, nije ni rekla bog. (Bice pozurila od straja da je ja ne bi slucajno poljubila isprid njega! Ala srama!) I odose tako, rame uz rame, na po metra jedan od drugoga, niko nista ne govori. Ja mislim da ce joj ovo bit najduza setnja do skole do sad, a hodace brze nego ikad. Mama, jesam lipa? Mommy, is my hair messed up? Zabrinuti za svoju ljepotu, oni odlaze brzim hodom, a ja gledam za njima i umirem od smija.
|