Slavlje
Slavlje je bilo ludilo, u 4 ure Vanja, Anja, Pero i ja u basti, kupili po Vanjinom izboru rekvizite to jutro, pa puvali balune, stavljali poni stolnjak i pijatice, casice i kapice, puvalice i vec sta li sve postoji od tih budalastina, a sve u poni stilu, onako rozikasto i secerlemasto. Bilo je oblacno sivo i lagano vjetrovito, obuci jaketu dugih rukava, napuni casu da ti ne odleti, inace nelose. Pala je pica, pa igranje na travici, crna marica 1-2-3, Vanja se ismijala i istrcala, pa puvanje torte, papanje torte (ona vadi cokoladnu crtu iz svake fete!), pa sve papirnato u smece, ostatak torte u frizider, i na ringispil.
To je bio zadnji dan ringispila, imali smo par karata od jucer, tako nismo morali cekat red za kupit karte, dosta sta jos moras cekat za svaki sadrzaj. Onda upecali neke mekance, maloga medu, Vanji padala glava kad smo u 8 uri isli doma, bila je cila hepi, aj dobro je prosa rodjendan.
U jednom momentu se bila sitila pa rekla a di su djecica, ja joj rekla bilo im je zima doc, vidi kako je cudno neko vrijeme, ne znamo oce past kisa i puse vjetric, i ona vise nista nije komentirala, otisla za svojim poslom. Jedino mi je Anja bila razocarana, ali sam joj rekla neka se suzdrzi kukanja isprid Vanje, sta je i upalilo. A to sto sam ja bila razocarana u ovoj prici nije bitno.
Osim toga, sad je upravo teta Caroline prvi put odvela Anju, dogovorili smo se za 10 dolarica tjedno u jednom pravcu, to je ok, taman ispadne 2 dolara jedan djir, toliko je valjda i metro karta (nisam se davno vozila). Zato ja mogu sidit i pisat blog u 8 ujutro dok Vanja spava, ah kakvo olaksanje! Moram samo uvatit jednu tetu za rezervu ako se ovoj dite razboli pa me nazove u srid snjezne mecave po mracini u 7 ujutro da nece ic, da mogu toj susidi rec pliz mozete li danas i Anju povest sa sobom jer uobicajeni aranzman ne radi.
Za povratak nazad moram ulovit nekoga ko isto ide u 3 ure, ali to mi za sad nije frka kad nije jos velika zimina, a i ako uvalim Vanju u neki vrtic mozda izbjegnem tu uru s njom ic, samoj mi je lako i da sikire padaju (samo da nije u 7 ujutro!).
Vrtice trazimo, gledamo, nasli smo par po cirka 500-600 dolara misecno za 3 puta tjedno, s tim da je Pero mora vozikat ujutro ili popodne, ovisi koji turnus izaberes, dicinji bus od vrtica u jednom pravcu je 100 dolara (u dva pravca 200). Pokusavam nac nesto jeftinije, jer znam da ima za 100 dolara tjedno tih family day care sta nisu pravi skupi day care centri sta lupaju cifre ka gore navedene. Family day care je i ono di je isla lani, i Anja prije nje, to je opet vrtic, samo je registracija drukcija, napravljen je u sklopu kuce di ljudi zive, a ne u zasebnom prostoru.
Ali necu vise pisat jer sam skroz postala dosadna, non-stop o istom drobim. A sta cu kad mi je samo to trenutno na pameti.
Da sam znala da ce mi zivot o tom autu ovisit upisala bi voznju davno nekad kad mi je mama jos ka curi govorila ajde upisi, tribace ti, a meni se nije dalo... a sad ovde ne smim, a u Splitu nemam dovoljno vrimena. Sad je kasnoooo da se kajeeeem.... zato odo skuvat kavu, suva ova krmeljiva prica nataste.
Pozdrav iz dosadne faze. Glupa jesen i pocetak skole, uvik sam mrzila to doba godine (bice nisam jedina?). I bas tad da mi padne rodjendan. Kakava glupost! A za ne falit, Vanju rodila na prvi dan skole! Kakva majcinska pakost!
|