SMRC!
Ajme meni sta sam izgadila bidni Zagreb, sad citam doli zadnji post i ne mogu se cudom nacudit! Je da mi nije narocito simpatican, mio i drag, ali nije bas ni da ga toliko ne mogu smislit da bi tribala bit toliko otrovna - bice mi je bilo u glavi sve sta me ceka prije puta, pa je bidan platija za putnu groznicu! Sta cu kad mi nema Pere, mog dezurnog krivca, po necemu moram udrit kad mi dodje zuta minuta! Zagrebe ispricavam ti se, putna groznica, pun misec, juzina, PMS, sve po redu bla-bla, nemoj se ljutit.
Idemo dalje. Dakle, viza je ok, cekam da mi postar donese pasos sa novom naljom unutra dicno prilipetanom.
Put je prosa uredno, nocni vlak iz Splita krenija oko deset navecer, stigla u 5 ipo ujutro. U vlaku sve ka i uvik u vlaku, mularija galami s pivama, fosili ronjaju, dezurni ridikul me ispila, u neka doba sve umuklo, ugasila se svitla, svi hrcu u cudnovatim polozajima, vlak trucka, svirucka, drmucka, glava pada livo-desno, kad stigosmo.
U medjuvremenu zimica, obuci bicvice, navuci maju dugih rukava, i u cik zore trazi po kolodvoru wc za umit se i doc sebi. Pij kavu, pa jos jednu, uvati bus za Veliku malu goru, pitaj sofera da ti migne kad tribas izac, tamo opet pij kavu do 9 uri, pa kroz sas i pustaru po jedva vidljivom puteljku zapici di triba. Srica sam vec bila, inace blage veze ne bi imala di triba ni kako i odakle, ovako je bilo lako, znam sve trikove, skrivene kave i zakucaste puteve.
Tamo kad udjes uzmu ti mobitel i pretresu te ka da si na aerodromu, a onda kad udjes di triba cekas jos 3 ure dok dodjes na red za razgovor. Naravno da je vrime godisnjih odmora i da od 5 saltera radi samo jedan i naravno da je tu zenska koja radi prvi put i nema pojma, pa sve ide puzevim korakom; ono sta bi inace trajalo po ure sad traje tri ure vise - ali na te bed lak nonsense smo navikli u zivotu, nista novo i vrijedno pretjerane sekracije.
Razgovor je prosa uredno, na pitanje kako mi se svidja u Njujorku sam joj svasta izgovorila, ocajno, grozno, bezveze, uzasno i ne svidja mi se, dala mi je vizu bez rici, sva zacudjena neuobicajenim stavom u odnosu na uobicajene vizne molitelje.
Onda u jednu uru pici nazad, bizi s male velike gore nazad na kolodvor, kupila kartu za gimnasticarski vlak u 3 ipo, sila popit kavu na stekatu kraj kolodvora. Tamo mi ka djankiju padala glava dok sam se znojila i cmuljila pivcinu, i u tri ure krenila trazit svoga nagibnoga transportnog prijatelja.
Nagibni se dobro nagiba, po puta sam prespavala, drugu polovinu umirala od dosade. Malo prije devetke sam bila u Splitu, dakle otprilike tocno u istu uru u koju sam krenila 24 sata ranije. Za opcu informaciju, cijena nocnog sporog sugavog i lipog cistog brzog nagibnog vlaka je skoro pa ista. Jedino sta u nagibnom nema vesele omladine, ronjavih fosila ni dezurnog ridikula - skoro prazan vlak.
To je izvjestaj vezano za prethodno postirane predputne strepnje.
Inace, proslo je zahladjenje i proljetne temperature, opet se kuvamo leso u znoju lica svog. Sutra idemo kod tetke u Rogoznicu, u ponediljak je rodjendan maloj Nini od mame Olivere, u utorak idem u zubara, u sridu nemam nista obiljezeno na kalendaru.
Pucaju me vec crnjaci od same pomisli na skori odlazak, zadnji red na listu kalendara od zadnje sedmice ovoga miseca pari se svakim danom sve manji, a 2.9. sve blizi. Smrc, vec sam u depresiji. Razmisljanja u slikama. Pero na poslu, Anja u skoli, ja sama s Vanjom, Vanja spremna za nove dozivljaje, a nigdi dozivljaja. Nema kupanja, druzenja, akcije, organizacije, opet smo u ritmu sidi di si ni za di si nisi, posli skole rucak, karate, domaci rad, jesen, kisa, zimina, crnjak. Vec mi se place, cim na to pomislim, a stalno pomisljam zadnjih dana.
A sad odo lec, jedna ura je.
|