|
Kad ga niko ne gleda more nije vise more ono je sto smo mi kad nas ne vidi niko.. -Sipervejl- Covek zna sta hoce da kaze pre nego sto kaze. Reci dolaze posle! Treba imati nedorecenost koja kazuje! Tako nekako ja vidim sebe i ono sto pisem. Opazanje se ne sme zavrsiti na dozivljavanju, vec na poimanju pojavnosti bica i sveta. To poimanje treba da bude opevanje sustine u formi zaborava u kojoj se ona konkretizuje I jedna velika istina koju sam pustio da izraste iz zaborava.... Sve cinimo, sve tako dobro cinimo, i mi, i nasi ocevi, no uzalud. Oni sto dolaze znaju pravi nacin!!! -Voli vas i grli vas Dragi- (do sledeceg razmisljanja) |
12.01.2005., srijeda
09.01.2005., nedjelja
Posle svega nadjena zemlja
|
Podigli su kuce i parkove. Izmislili su nedelju i sve ostele dane ne izuzimajuci ni petak.. U vrtovima su zasadili ruze za veliki praznik smrti i za sve svoje radosti.. Stavili su zavese na prozore i prilagodili su im se. Ako se nocu izgube, ujutru se pronadju.. Pesnik na kome zive spava ali nije mrtav. LJudi to znaju i oprezni su. Ja volim te ljude! B.M. |
|
Za ... (ili: kada su se prepoznali nebeska plavet i prekrasni lotosov cvet) Koracam s oblakom u oku sa likom tvojim bisernim. Sanjam, da me neko drzi u srcu, da moje prisustvo putuje necijim venama. Sanjam prekrasni cvet. Pa sav od strahova i pohote drhtim, bezglasno izgovarajuci tvoje ime, a ti, sva od svetlosti i lepote odlazis daleko nekom drugom snu..... Oslepelo moje snovovido oko na ostrici tvoje mladosti! Svega se secam a nicega nema samo odraz tvoj biserni u ogledalu zbilje, trenutak vecnosti koji traje. Jednom pesnik rece: "Onaj ko peva nezna jel to ljubav ili smrt.... Kad miris pomeri cvet gde je cvet? Dal tamo gde mirise s ruba sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet ." Dragi Janic |
07.01.2005., petak
|
TO SAM BIO JA Covek sa poludelom kosom pijan od vetra trazio je buket svetlosti u obliku suza. Covek sa poludelom kosom pijan od vetra pevao je pesmu i plakao. Covek sa poludelom kosom milovao je vetar rukama. Govorili su ljudi gle covek pijan od vetra. B. Miljkovic |
06.01.2005., četvrtak
|
Šta je poezija? -Upita svestenik. To je neizreciva tajna-odgovori Juko. Jednog jutra na prasak lonca s vodom proklija u glavi zrno poezije, probudi dusu i podari joj svoju lepotu. To je cas kad se kazuje neizrecivo. Trenutak za putovanje stojeci u mestu. trenutak kad covek postaje pesnik. Nista ne ulepsavati. Ne govoriti. Gledati i pisati jednu Haiku. Jednog jutra se pobudis. Vreme je da se povuces iz sveta da bi te on bolje iznenadio. Jednog jutra nadjes vremena da gledas sebe kako zivis. Maksans Fermin - S N E G- deo .. |
|
Otkako sam u snu videla čoveka kojeg ljubim, od tada sam počela voleti svoje snove. Ono no komachi (9. vek) |
01.01.2005., subota
Oko ptice
|
OKO PTICE Šta sve može stati u oku ptice Mogu da stanu velike planine livade i polja reke i mora u oko ptice može stati celo jedno nebo i sunce i mesec i zvezde u oko ptice mogu stati i veliki soliteri i malene kucice i koliba kraj šumarka i stado bezbrižno koje napasa stari pastir u oko ptice mogu stati pšenicna polja koja se zlate i šarene cvetne livade i bumbari i pcele sve, sve u oko ptice može stati cak i uplakano moje lice al ne može tugamoja i bol moj bez oblika što ruši smisao cele lepote što može stati u oku ptice. Dragi Janic |
Gabriel Garsija Markes-oprostajno pismo
|
Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa Spavao bih manje, a sanjao više Kada bih imao jedan komadic života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, vec po onome što znace. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od cokolade. Kad bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica… Bože moj, kad bih imao jedan komadic života… Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi… Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naueim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na žalost poceti da umirem… Markesovo oproštajno pismo prosledio je Milo Petrovic, filozof, koji je pre izvesnog vremena saznao da je G. G. Markes ozbiljno bolestan. Pre nedelju dana, posredstvom jednog kubanskog prijatelja, Milo je dobio i potvrdu te vesti. Markes se povukao iz javnosti, a preko Interneta uputio je svojim prijateljima ovaj kratki tekst oproštaja. |