Već zadnja dva mjeseca, nađem se odjednom u zadnja dva tjedna tih dvaju mjeseca sa 400 kuna u novčaniku. I onda podijelim na pola i ostane mi 200 kuna po tjednu. I baš na početku tog drugog tjedna dođe račun za režije od nekih cca 700 kn, dakle mene osobno tu kači 350 kunića. Onda se obratim njegovom čudu internet bankarstvu i odem u crveno. Ne volim bit u crvenom, jer to znači da nešto nije u redu. Ali nekih par papirića, zajedno sa onih par kartica koje me samo vode u crveno, u novčaniku moram imati. Čist da se ne obrukam ako treba platiti kavu. I onda si uvedem sankcije. Plan je jednostavan. Ne trošiti papiriće iz novčanika. Da bi se to izvelo, svakodnevno se stavlja sa strane nešto sitno od onih ljudi koji mrze uzimati račune. To nešto što oni ostave dovoljno je za par kava i jedan kolačić sa sirom za doručak. Ono nešto što oni popodnevni nestrpljivci ostave, dovoljno je za jedan pizza cut iliti ručak. Sav višak ostavim za sljedeći dan, pa onda možemo nekoga i počastiti. Ili mogu kupiti sredstvo za pranje poda ili prozora. Ili nešto bilošto. Pojesti više od jednog pizza cuta.
Na posao idem pješke. Iznimka je onaj dan kad pada kiša. Kazaljka na rezervoaru je opasno blizu onom crtežiću pumpe, nadam se samo da mi lampica za rezervu nije crkla i da mi auto neće nenajavljeno preminuti usred gradske gužve. Dućane izbjegavam. Hranu trošim sustavno...sve što je u frižideru, ormaru, ladicama....nisam gladna. Imam mali želučić koji je postao nevjerojatno skroman nakon zadnje viroze. No, sjetila sam se onih silnih priča o ekipi koja uplaćuje skijanje, a nema doma za jesti. Ja nisam uplatila skijanje. Samo sam kupila 1 windstoper jaknu koju je Olmajti povoljno nabavio. Tako jeftinu je nigdje ne mogu kupiti. Olmajti mi je još poklonio skije, kapu i naočale. Rekao je: skupljaj pomalo i onda dogodine već možeš početi. On ne prihvaća filozofiju siromaštva. Živi u filozofiji obilja. Onda me nekako natjera da prihvatim tu igru, zamišljam da sam bogomdana i da si sve mogu priuštiti. Pa kupim jaknu. I skupljam sitno za "ručak".
Danas nam je jedan gospodin odlučio ostaviti malo više novčića bez računčića. Kumpanjon je rekao da si to spremim, to mi je kao predujam od plaje. I rekao je da uvijek moram imati pare u novčaniku. Pohvalila sam se kako sam otkrila da ih uvijek imam ako ih ne trošim. Bio je silno ganut mojim otkrićem tople vode. A onda sam skrušeno priznala da ne mogu, a da se ne hranim od one "crne" hrpice koju stavljamo sa strane. Rekao je da hrpica upravo tome i služi. Sva sam nekako Kolumbo zadnjih dana. Sad samo da još nastavim sa novousvojenim navikama i možda se pretvorim u pravu škrbnu poduzetnicu!