Enti onu (biiiip!) koronu i ko je na nas namirija. Pri bi jedva čeka da počne „Kulturno lito“, da sve malo živne, da i u Kaštilin vidimo dramske i glazbene umitnike koji inače malo kad zalazidu u naši sedan seli ... Taman lipo namistin godišnji u doba da moremo sve to pomalo obać.
Jerbo iz subjektivnih i objektivnih razloga do daljnjega nima puno điravanja. Ne da mi ne bi tili, nego su prioriteti malo drugovačiji, a i zbilja te ponekad bugne velikon stinon po glavi. Ko je ono reka da se je bolje rodit bez nike stvari vengo brez sriće ... ali neću sad o tome. I o koroni. I o izborima ...
Sinoć smo se do zadnjega momenta mislili oćemo li uopće poć do Igrišća, prikrasnoga prirodne pozornice u Kaštel Štafiliću. Nije baš ka mašogradsko Podvorje ali more stat
Massimo, koji je nastupa na otvaranju, mi je bija baš ono ka enigma. Naravno da san čuja za njega ... nisan živija u pećini na Sinaju zadnji četrdesetak godin ... ali da si mi reka „aj nabroji pet njegovi pisam“ dobro bi se opotija (uznojio, za sjevernjake)
I tako, naoružan skepsom, krenija san dosta ranije, poučen uputama koje mi je šapnila Antonija Teskera. Inače sopranistica splitskog HNK koja je prije par godina dobila nagradu hrvatskog glumišta za ulogu u „Maloj Floramye“ ... a moran priznat da je i to bija oni zadnji mali piz na vagi odluke da Zakonita i ja krenemo put Igrišća.
Jerbo su tribali ona i kolega jon pijanista Zoran Velić pivat uvodni dil koncerta.
I tako, mirakuli se događadu .... došli smo malo iza osan uri (početak je triba bit u 21:00) i zauzeli svoje misto u dosta ritko, prema priporukama „Stožera“, postavljenin katrigama ...
Još je bilo skoro za dana, pa san malo prođira okolo ... poslikat bandire ...
... i uvatit najlipši smješak „Kaštelanskoga lita AD MMXX“
Začas je došlo početka programa, koji je naša Marijana najavila ...
.... a poteštat (gradonačelnik, za sjevernjake) Denis Ivanović svečano otvorija „Kaštelansko kulturno lito“, izdanje 2020. godine, uz prigodnu besidu o teškoćama zbog cjelokupne situacije, opravdavajući na taj način smanjeni obim događanja u odnosu na protekle godine ...
Zatim je Antonija Teskera, uz klavirsku pratnju Zorana Velića, otpivala „Lijepu Našu“ ...
... i svevremensku „Zvona moga grada“ koju je, svojom izvedbom, najviše proslavija šibenski slavuj Vice Vukov ...
Onda na scenu stupa Massimo, koji je okupija nekoliko vrhunskih glazbenika ...
... koji su u više od uru i po vrimena besprijekornon svirkon zabavili ne samo nas ča smo sidili na uritko postavljenin katrigan na Igrišću ... nego još mašo svita ča su ostali vanka improvizirane ograde ...
... koji su složno pivali sa njin ... evo samo mali dil onega ča smo jemali prilike poslušat:
Moran priznat da, koliko me pamćenje služi, nisan OVAKO dobar razglas čuja još od koncerta Davida Bowiea u Zagrebu 1997. ... kad san bija još i mlad i lud. Tada je koncert triba bit na stadionu u Kranjčevićevoj, ali je zbog izgledne barufe sa vrimenon primišten u „Dom sportova“ ... onda, ka i večeras, mi je svaka dlačica na rukan i nogan igrala na svaki potez gitariste, a udarci basa su mi dobro prodrmali i najzadnju plućnu alveolu.
Jak i čist zvuk! Ča je probudilo davnoga „wannabe“ hifista u meni, za kojega san mislija da je „umra“ sa dolaskon MP3 i ere „#$%& „psihoakustike“ i sjećanje na davne probe mojih novih Energy zvučnika u sprezi sa Technics pojačalom 2 x 80 W (1998. godine) kad su na početak pjesme „She's a river“ od Simple Mindsa zamahali listovi materina fikusa u tinelu
Kaže jedan stari MEME kojega san odavno pokupija po bespućima Facebooka: „If a music is too loud, you are too old“ ... a Bogu fala, meni još ništa nije bilo preglasno, pa ni snoć, u četvrtome redu isprid zvučnika.
I drugi mirakul, nakon moga dolaska na vrime, se dogodija tu večer ... kad su Massimo i ekipa izašli na bis ...
... i počeli svirat medley svoji pisama, to ka ono „malo ovoga, malo onoga“ dogodilo se da san se i ja diga i počeja pocupkivat. Dobro, ne pretjerujmo, nije to bija nikakvi akrobatski ples, ali i samo to ča san se diga malo gongat se s noge na nogu je prouzročilo šok kod svi ča me imalo poznaju, a bilo je tot dosta moji poznanika i prijatelja
Krasna glazbena večer je završila, tribalo je poć doma. Moran odma u ponediljak razradit sa Zakoniton plan ča još triba obać ... samo da nas objektivne i subjektivne okolnosti ne fermaju u planovima.
Zdravi i veseli bili!!!
|