Davno se zaboravilo zašto je ovi datum proglašen za međunarodni praznik rada ... zašto je u bivšoj državi bija deboto ka zapovidni blagdan jerbo se slavija dva dana, tako da radni narod i poštena inteligencija svi naroda i narodnosti more skoknit do vikendice i osvježit se & napunit baterije za nove radne pobjede.
Oti dan je (Prvi maja!) ustanovljen u spomen na velike radničke prosvjede u Chicagu, 1886. godine, kad je u sukobima s policijom poginulo više radnika, a osmero je radnika osuđeno na smrt!
U današnje doba pari ka ruganje da su se borili kontra višesatnoga radnoga vrimena (12 i do 18 uri) ... a danas si sritan ako radiš, da ne rečen ako primaš plaću, i to, zamisli, redovito 
Za vrime one države činile su se parade na oti dan, veličajuć „dostignuća“ radničke klase, a sindikalna borba se svodila na zimnicu i di koju svinjsku polutku. Sve je to lagano nestalo u bespućima povjesne zbiljnosti, a danas, u Lipoj Našoj, to opet prirasta u ruganje sa radnicima ... dili se mukte fažol sa kobasicon, i opet kako kome: u Zagrebu priko šezdeset ijad porcij, a u Splitu jedva dvi i po ijade. Jema bit da su se matematika i politika odavno pokarale (posvađale, za sjevernjake)
Pa se onda „mediji“ i „nounari“ iščuđavaju zašto je gužva i naguravanje kad se dili fažol na Marjanu. namjerno san i novinare i medije meknija u navodne znakove, jer su se, ka i puno toga, i oni pritvorili u karikaturu onega ča bi tribali bit...
Ajme, jedva san ovo napisa. Nakon ovega socrealističko-dnevno-političkoga uvoda, red je da i napišen koju o današnjoj điradi.
Davno san se zadnji put uspeja do Doma. Onoga našega, u Sućurcu ...
Davno, davno, dokle san jema puno manje, i godin i kili ... odili bi mi na noge, kroz Gaj. Zašto Gaj velikin slovon? Zato jer mirita, ali to je druga, i duga priča ... dunkve, di smo ono stali ... an, na noge. Nije bija probiven ovi vatrogasni put, pa bi se iskrcali na groblju, i lagano uzgor ...
U zadnje vrime, okad se do gori more doć auton, mogu se i ja zaletit do gori, makar i ovakovi kakovi jesan, da ne rečen Jeremija ... pa i to nisan učinija, sramin se i stidin se, već četri godine ... kad smo se nas troje uputili uzgor ka po dogovoru obučeni u narančasto ... ne bi da gremo dikod navijat za Holandiju 
Za ne izgubit običaj, stali smo malo pri okretišta, za slikat se sa panoramon kaštelanskoga zaljeva u pozadini. Jema san i stativ u portapaku, ali mi ga se nije dalo mećat, neka budu samo moje dvi prinčipese na slici, a ne da in ja pokvarin kompoziciju 
Ajme koliko san svita vidija, ča is nisan vidija odavna. Ili nan se puti ne priklapaju ... ili radi godin i bolesti ne izalazidu vanka. Lelu vidin svako malo, uživo oli u novine, ali zato barba Antu Slavića nisan vidija mašo odavna ... jedva gre, o šćapu ...
... pa me je deboto sram napisat kako san se ja jedva uspeja ovi desetak skalini od parkirališta gori do tarace od Doma.
Ante se nije bunija, sa sviman se slikava ... pa san i moju Vinkicu slika sa živon legendon planinari, a i šire ...
Fala Bogu da nisan jedini ovod bija sa fotoaparaton ... u što ne podrazumijevan mobitele i ostale elektroničke igračkice ... a kad san vidija Antu ....
... omar mi je bilo lakše, jer san moga nekoga zamolit da slika nas troje.
Nakon ča me je „opra“ kako to da slikajen na automatiku, i nakon ča san se u to ime posuja pepelon ... krenili su Ante i mlađa ekipa gori poviše doma, do pečine ... odakle se pruža krasan pogled prema svi sedan seli u Kaštiliman.
Posla san Vinkicu i Zakonitu sa njima ... jerbo ja ne bi daleko dospija. Nisan se osigurava njima dat fotoaprat, zamolija san Zakonitu da slika sa mobitelon, ali bolje da ne meknen ča je slikala
Kako san ja osta na taraci, nije mi ostalo ništa drugo vengo da slikajen prirodu i društvo ... počevši od vične jubavi gradel i demejane ...
... priko nastupa harmonikaša koji je i mene natira da propivan ...
... pa do ovega "daj slikaj me sa Lelon, da vidi prijateljica da jon pazin na mater“ ...
Zli jezici govoridu da di se dili mukte spiza, fažol oli bilo ča drugo, morete nač Jajca. Ovi put nije bija prvi na kazanu, jerbo je jema pamatnijega posla ...
... ma isto ne virujen da je osta gladan 
Kad smo mi došli, malo iza deset uri, nije bilo sve skup pet aut na parkiralištu. Malo po malo, punija se dom, niki su se sitili pa prostrli deke da se dica igraju ...
... a niki su ronili suze čitajuć email ...
Oko ure je doša fažol, stvorija se odma red do prve okuke, ali sve je išlo brzo, niko nije ronja, nije tribala policija uredovat, svak je dobija svoju porciju ... da bi začas u teći ostalo samo za malo pomazat kruvon
 ¸
One moje dvi gladnice, posli ovoga đira do pečine i nazad izili bi bilo ča da in je bilo servirat, atroke lipu porciju još lišpega fažola. Svaka čast kuvaru/kuvarici ... bilo je za prste polizat!
I dokle smo lagano „preživali“ upravo konzumirani fažol ... nisan moga odolit potegnit par slik moga maloga mista iz ove, ipak nesvakidašnje, perspektive ... Ne zamirite mi na izboru motiva, ipak niman oni „teretni“ objektiv ka Ante Majić, pa san se zadrža samo na onome ča mogu slikat kako triba. Ukopa san se na stup od ograde sa juga, i lipo, po redu ... najprin Sveti Jure ...
... pa naš “mali“ vatrogasni dom ...
... i jedan još manji mali hotel za kojega se toplo nadan da će proradit prije vengo ona kliška „brza“ cesta ča jon je tribalo dvadesetipet godin dokle profunkcionira ... u punome profilu!
... „Belu zgradu“ ne triban posebno ni predstavljat. Ipak san po života proveja tamo
Lagano se približilo vrime da dignemo tunju (da se pokupimo, za sjevernjake) ... ali bilo bi grijota ne slikat ovoga mladoga pravnoga sljednika Barišine mazge, ča je nosila provištu na dom, kad nije bilo puta.
Dom je danas bija pun pasi, oni sa jednon i dvi baterije. Osin dvi časne iznimke, vučjaka Ria, ča ga je dovukla Ana Lazarušić, i ovega krasnoga primjjerka akite, koji se lagano izležava na proljetnomu suncu ...
Nadan se da do idućega pohoda na planinarski dom neće opet proć četiri godine. I da ćemo doć i kad nima fažola ...
Zdravi i veseli bili!!! 
|
