Ove san prve slike jema spremne još otkad san napisa oni post o „Mašogaduru“ ka europskoj posvuduši (celebrity, za sjevernjake), ali nisan tija još meknit da opet ne popijen drugarsku kritiku od Cere kako san hiperaktivan
Dunkve, skupilo se materijala .... a kako i neće! Nego, krenimo redon ...
Nismo bili nidir za Valentinovo, Zakonita i ja, pa smo se dogovorili da ćemo spojit to sa godišnjicon, prvi od marča (ožujka, za sjevernjake) i poć negdi na večericu. I odma san jon se zapritija da ne bi slučajno bnaručila pizzu oli čevape ili čako ča jimo deboto svako malo ... nego ništo ča ne mumamo baš svaki dan. E ali, ato ti ga javle, gripa u mene, pa gripa u mene, pa poslin toga jedno misec dan kašljen ka Grgu Jurevinov, da ne rečen ka iskusni dugogodišnji pušač , pa pusti mene, pa uvai Zakonitu, prošlo je i misec dan dokle smo koliko-toliko prizdravili, obodvoje u isto vrime, da moremo negdi poć. Dugo smo se mislili, dosad smo bili u „Nevere“ i u „Baletnoj“ i nije nan nigdi bilo loše, dapače, ali ajmo malo prominit. Pa kako san čuja od @elyce i od drugi prijateji iz „real life“ i sa „fejsa“ da su isfalili restoran „Đir“, odlučili smo se da gremo tamo bacit oko i okusne pupoljke
Ali sad kako doć tamo, a nisan bija nikad. Nisan za dišpet tija Elicu pitat, nego gazdu Soniboja ...
- Znaš li di je „Cukarin“ u „Koteksa“?
- Znan!
- E pa mi smo ti prikoputa, di je bila butiga o dičje robe ...
Čas posla, kad pravo pitanje postaviš pravome čoviku
Prije onega pravoga izlaska, bili smo učinit mini visinske pripreme ... Povirit do Malačke u planinarskome domu popit nessicu, u petak pozapodne ... vrime nije baš bilo za šetnju, tako da je izosta oni redoviti put do križa, samo jedna brzinska slija sa Kaštiliman u pozadini i biž' u auto ...
Subotu uvečer smo se uputili u susjedni grad, u spomenuti restoran ...
Prostor lipo sređen, prilično velik ... jema vanka katrige i stole za eventualne uživaoce nikotinskih štapića ... ali kako je tek proliće na vratima, a mi friško prizdravili, namistili smo se unutra, če je sigurno, sigurno ...
Interijer je uređen ukusno i bez suvišni drangulija ...
... tako da posjetiocima, eventualnin konzumentima hrane, jasno da do znanja da nisu negdi u unutrašnjosti, nego na moru ...
... a opet dovoljno decentno i ne pritrpano mrižama i konopima priko koji bi manje spretni gosti, u koje se i sam ubrajam, samo zapinjali i padali ...
Vazeli smo lipo misto, tako da sve jemamo na oku, pa i gazdu, koji je ujedno i kogo (kuhar, za sjevernjake) kako radi iza pulta ...
E sad, ča ćemo naručit?
Naravno, rekla mi je da će ona ča i ja ... ma vidi bičve! Malo smo mažinali po jelovniku, i onda san odlučija, a Zakonita prihvatila, da uzmemo mesnu platu za dvoje, ramsteka, bifteka, kobasica, pomfrija i poprženoga povrća ka u priči.
Skoro da zaboravin da smo prije toga „sašili“ hobotnicu na salatu ... a kruv ka u bajci, mali komadiči, jema bit da i sami pečedu. Mljac!
A kad je došlo glavno jelo, nastala je borba pregolema ... ispalo je da je ta „mesna plata za dvoje“ priveliki zalogaj i za dvojicu moga kapaciteta, akamoli za Zakonitu i mene. Ajme! Jedva smo izašli sa svin tin na kraj ... ne triba ni spominjat da je sve bilo ukusno i dobro spremljeno.
Jedva smo došli do deserta ... vazeli smo niku malu torticu, a eto ti konobara nosi cilu portadu slakoga. Ono ča smo naručili i još par stvarčica ... Da nas ovo gazda časti! A poklon nije pristojno odbit, je li
Ako postoji ona situacija kad se more reč, u prenesenome smislu ono „ubija san se od spize“ onda je to bilo otu večer. Zakonita nije mogla njanci govorit, samo je gingala glavon gori-doli
A zašto nima slik od spize? E sad, da je ko drugi oli treći na mome mistu, naša bi 101 skužu (ispriku, za sjevernjake) zašto je to tako, a ja se ne sramin priznat da san jednostavno zaboravija slikat. Jbg ... kuca mi na vrata oni Austrijanac ča sakrije stvari po kući
Ostalo nan je samo još da učinemo jedan „selfi“ ...
... i da se lagano uputimo doma.
Par dan posli, Vinkica mi je rekla da jon triba par slik od one mašo stare masline, na podan vrtliča u Štafiliću, koji se, ge čuda, zove „Maslina“ ... rečeno-učinjeno ...
Da bi ova prilično plodonosna šetemana (sedmica, za sjevernjake) završila sa kolicima u trgovačkon centru. Kakva sad kolica ... a lipo!
Bija san skupit Vinkicu na trening, a prije toga učinit spizu u „Iperšpara“. Kad vidin ja poznate face, onako iz viđenja i moje kolegice sa posla .... pa mi se upalila lampica. Glupane jedan, pa danas je dan narcisa! Koji godinama već Udruga žena oboljelih od raka dojke uz potporu Grada Kaštela organizira prigodnu prodaju stručaka narcisa, a sve da bi se pomoglo u borbi toga opasnoga „žbirca“ (raka, za sjevernjake) koji napada većinom žene u najboljin godinama i one malo starije ...
Uredno san otklonija ponuđene narcise i obeća da ću uzest kad učinen spizu.
Brzo san se vratija nazad, uzeja tri stručka. Na upitan pogled žene za pulton, odgovorija san da ja jeman tri koje spadadu u rizičnu skupinu, ženu, mater i punicu!!!
Kad san sve spakova u auto, onda san se sitija da san i nji moga slikat, jerbo je oprema bila u portapaku. Nije is tribalo puno nagovarat, samo ča je Cvita pobigla kad me vidila sa fotoaparaton.
Lipo je vidit da se ovako ujedinidu ljudi svih boja, okusa i mirisa kad nekome triba pomoć, makar i na simboličan način
Vinka je odnila baki Slobodni njezine narcise, a ja san ostala dva stučka uručija osobno ... odma se našla prikladna vazica koja je zauzela počasno misto na stolu ...
Kad san već „isuka“ fotoaparat, grijota bi bila ne zabilužit još koji cvitni vjesnik prolića okolo kuće ... ka na primjer ovu smokvu koja već baca prve mlade listiće i mali plod ...
... ovu lipost skroz na gornju stranu, izad garaže di šura Ante uvali svoju „Corsu“ ... ona vrsta najkasniji i najukusniji trišanj, mi is zovemo „srcarice“ ...
... a i ova kruškica skroz lipo izgleda, samo ako je ne satare treća marčana bura ...
Odma do nje, barakokula (marelica, za sjevernjake) je već odavno procvitala, tako da se sad vidu već i maleni plodovi, ali kako nije na njoj bilo cvita, nije mi bila interesantna
Uza sve ovo, došlo je i kalendarsko proliće, proša mi je ti dan a da nisan ni osjetija, godinu san stariji. I iskusniji ... a zli jezici bi rekli i rebambiveniji (luđi, za sjevrnjake)
Lako ćemo mi za sve to, samo da je zdravlja. I zato ...
Zdravi i veseli bili!!!
|