Odavno san ja sa onin „bilin govnon“ na „vi“. Totalno san ga zamrzija kad nas je ono zadnji put vižita 2012 godine pa ga se nismo desetak dan mogli riešit 
A mislin da prvi znaci netrepeljivosti mene i dotične vrimenske nepogode sežedu još u početak osandeseti godin prošloga stoljeća, kad san jema „Sneg je opet, Snežana“ i fažol svaki dan za obid (ručak, za sjevernjake) na odsluženju vojnoga roka.
Za divno čudo, fažol nikad nisan zamrzija, dapače 
Kako se je i u nas fibra malo strmopizdila, malo zakijalo, vremenska prognoza me podsjeća na moj tekući račun, jerbo smo par dan bili stalno u minusu, svako malo bi neko zazivlja snig.
Odma san za ton osobno pljucnija tri puta, ka za crnon maškon ...  samo bi mi i to još falilo.
Niti znan vozit niti odat po snigu, ča je i razumjivo, jer mi se ni jedan od predaka nije zva ni Janez ni Mojca
Danas je, ipak, bija poseban, da ne rečen malo čudnovati dan ... malo je palo kiše, dok je, jema bit, na većin nadmorskin visinan pada snig ... fibra je bila debelo priko nule, a Kozjak zabilija. Mljac!
I kako me je oni crveni, rogati, sa perunon stalno bada, „ajde, ajde“ ... a i nakon tri dana mirovanja nisan moga izdržat. Oni Gori mi je svidok da san Vinkicu zva tri puta da gremo povirit malo ubrdo. Neće. Ajde neka!
Jer znan da će se ovakova prilika teško opet u nas ukazat (poviše nule i snig) ... pa san se lagano uputija. Jesan bija teplo obučen, ali Kobila Suzi jema već iskusne litnje gume. A i patike su mi bile malo ... „ćelave“ ... da ne buden brezobrazniji 
Rukavice? Kapa? Ma daj ... ko je to vidija nosit ovako po suncu.
I krenen ti ja pomalo uzbrig. Polako. Put Malačke.
Vidin, jema sitnoga žala po cesti, znači da zimska služba nije bila iznenađena. Ohrabrilo me je da ušaltan u treću brzinu, na olakšanje oni iza mene radi koji mi je mater sigurno dobila napadaje štucavice
A kad san doša do gori: Idila!
... deboto bi i zimsku razglednicu moga učinit ...
Kad dođen gori, obično se popenjen do Križa, ali ovi put san ti običaj priskočija. Da ne zašlajfan negdi na po puta, a do doli bi se već u lipoga snješka dokotrlja ...
Ko je ono Snješka Bijelića spomenija?
Na prve znakove moga termostata, ugrađenoga u vrhove prstiju, da se lagano počinjen mrznit, uputija san se nizdol, na manje nadmorske visine.
Ča se mene tiče, snig ne triba ove zime više ni padat.
Howgh! 
Atroke da ću poć na Krvavec/Bjelolasicu/Bjelašnicu/Kronplatz/Madonu di Campiglio ili ča ti ga ja znan di ... da sad zadržin doživljaj samo u zemljopisno bližin okvirima.
Zdravi mi, veseli i bez onoga biloga (piiiip!) bili!!! 
|
jerbo je ipak priteška za nejake dičje ručice.
