Po starim zapisima, Sv. Luka je bija likar, a kažu i da se družija i sa pinelon pa predaja kaže da je naslika jedne od prvih ikona ...
Službeno je zaštitnik liječnika, kirurga, umjetnika, slikara, kipara, pisara, zlatara, mesara, neoženjenih muškaraca (!), izrađivača stakla i čipke, a kod nas u Sućurcu se za njega veže jedan zanimljiv običaj - na planinarskome domu «Putalj» se igra dan i noć na karte jer se računa da je on i zaštitnik kockari i kartaši. Igralo bi se cilu noć na «trentaun» pa bi se ujutro odbauljalo (sigurno nisu trošili kokakolu) do crkvice sv. Luke jer onda nije bilo autobusi ča su vozili do gori ... a i postojeći put je bija samo za vojne terence 
Nadasve zanimljiv, lepršav i raširen dijapazon zaštitarstva «našega» Luke. Zašto našega? Pa zato, jer je u Sućurcu, na vrju Kozjaka, još u 14. stoljeću podignuta mala crkvica koju Sućurani pohode 18. listopada. Najčešće!
Jerbo se znalo u zadnje vrime i «primistit» Sv. Luku kako bi kome odgovaralo, na bolji datum  ... ali ne bi sad o tome.
Koliko znan, sad se usidrija na svome datumu i više ga niko neće maknit.
Moran priznat da nisan baš svake godine bija gori. Sramin se i stidin priznat, ali prvi put san bija gori 2005. godine, onako, refužo, ne na zapovidni datum, kad je Vinkica jemala oko godinu i po ... i na sam blagdan 2012. godine ...
Mislija san se cili dan prije oću li poć ili ne ... cili dan san se konzultira sa Vakulon, DHMZ-on, Accu Weatheron i samo mi je još falilo da pitan babu Vangu oće li bit suvo oli mokro gori, na vrju Kozjaka.
I onda, kad je već tribalo donit odluku, odlučija san se, u svitlu zaštitarskih afiniteta rečenoga sveca ... na malo kockanje 
Pita san šeficu dan GO i uredno smo krenili gori ... vrime je bilo olovno, oblačno, ali usuvo. Mislili smo proč lišo, ali kad smo bili taman pri vrju, nakon vožnje priko Rupotine i Blaca ... počele su prve kapi
I ča sad? Bilo je kasno za vratit se ... a nismo jemali di nego sakrivat se u auto. Misa, koja je tribala bit na otvorenome, otkazana je ... već san se mislija uputit nazad, neobavljena posla, kad se pronija glas da će misa bit u vojarni par stotinjak metri dalje ...
... pa je i velečasni napomenija da ga ovo podsjeća na priče o prvin kršćanima koji su se skupljali u ilegali, u katakombama ...
Bilo je lipo, nije dugo trajalo ... čak mi nije ni smetalo cilo vrime stat na nogama!
A ono ča je bilo kasnije ... hm!
Dilija se fažol, dovezen vatrogasnin kamionon ...
Photo: @pechina
... di je glavni na kacijoli bija naš penzionirani Boris «Oko Sokolovo» Božin ... nije bilo puno gužve jer dosta svita nije ni došlo radi gruboga vrimena. Kiša je i dalje rosila & močila ... i kako nije bilo nigdi suvoga mista za naslonit se, jedini izbor za privremenu «blagovaonicu» je ostala Moja Kobila Suzi (tm) di san ja na miru (hm!) konzumira moju porciju.
Nakon ča me je @pechina slika moga san na miru jist brez da mi broji zalogaje
Osin mene slika je samo još i Jajca, pa ispada da niko drugi nije ni papa fažola osin nas dvojice
Neka mu bude. Ako ne ništa, posla mi je odma slike di san mu pozira, a njemu je inače mira najmanje nedilju dan. Straj me da bi i radi tega moglo grubo sneverat... Fala lipa, šjor Tonči!
Vrfime se i dalje nije jemalo namjeru smirit, tako da je otpalo slikavanje panorame Kaštelanskoga zaljeva iz ove pozicije ... drugi put će bit bolje!
Kad smo se napokon uputili nazad ... jedva smo došli do doma. Skoro da se moglo glisirat po staroj cesti, do kasnoga popodneva ...
Nadan se da će idući pohod na vrh Kozjaka bit po lipšemu vrimenu, ka 2012. godine ili barenko da ne pada kiša.
Zdravi i veseli bili!!! 
|
