Oliti zraka, za sjevernjake. Jedva san se dočeka malo maknit izad Kozjaka, kako mi više-manje autohtoni Kaštelani volimo reć „u Vlašku“ ... ali više onako, od dragosti, od milja 
Dunkve, odavno već obećajen materi da ću je odvest gori, kod prijateljice Dragice. Nisan ni ja bija odavna ... prije dvi godine. Mislin da je to bilo onda kad se neka seoska đukela, sa pretežitin genon HR ovčara, pukušala „uselit“ kod Vinke, ali na njezinu veliku žalost, transakcija nije uspila, recimo, iz političkih razloga 
Jednog dana, kad budemo svoji na svome, moremo o tome razmišljat. Ako ne ništa da me bar beštija natira da se dignen sa kauča ... a dotle ...
Puno toga me je umelo ove dane, ne toliko fizički, koliko na psihu i kantunal ... Najpri je onu spodobu u Haagu deboto beatificiralo, proglasilo za „pvavednika među navodima“, za „humanitavca pvve klase“. A onda se dogodilo ono ča se dogodilo u Hajduku. Neki se naslađuju, neki odmahuju rukon uz komentar „to je demokracija“ a treći čupaju kose od muke. Nekako san više između ovi drugi i treći, jer mi frizura sve više sliči na Gusztava ... Čisto me je straj koji će sad „stručnjak“ doć na Brbićevo misto.
A ono sa pleskanjen novinara sa čijin se mišljenjen ne slažeš, baš me je sitilo na nikidašnju izjavu našega uvaženoga kardinala „da u medijima stoluju nečastivi“ ... niman nikakvi komentar na to. Samo bilužin. A meni kažu da san Žalosna Sova ...
I još kad san čuja da je poginija Žan Ojdanić, to me je dotuklo. Čitan po portalima komentare, navećin djelon pristojne, odaju počast čoviku, a onda se javi neki krembil i kaže „da se zva Jovan a ne Žan“ ... U tome momentu san razumija one čaa su ispleskali Antu Tomića. Jerbo bi i ja, da mi je bija pri ruci pisac toga komentara, dotičnoga šalamaštra i učinija u papar ... Idiote jedan bez pameti, pa ča da se i zva Jovan, čovik je odma na početku rata bija u Četvrtoj, pošteno odradija svoj dug Domovini, a nije se priključija Frankfurtskin i Minkenskin ešalonima velikih Hrvatina. Doduše, iša je u Dojčland, ali tek kad je sve bilo gotovo ... u suprotnome smjeru od gomile „velikih Hrvata“ koji su nan dolazili u Lijepu Našu solit pamet ...
Mora san se malo maknit, od svega toga!
Radošić nije daleko, a i još ću se materi učinit dobar da je odveden ka ča san jon davno obeća ... pa se lagano vraćamo na početak priče.
Oko četri ure pozapodne smo se uputili, i mora san lagano vozit magistralon da mater stručno ocijeni obavljene radove na cesti. Uz njezin klasični „ali“ tipa „Sve je ovo lipo ALI ko zna kad će bit gotovo“. Onda san jon lipo objasnija da se ne more gradit dvadesetipet godin ka brza kliška cesta, jer ovo nima alternativnoga pravca.
Samo san se isključija, pustija je da govori i tu i tamo doda „je, tako je“ i klimnija glavon. I lagano vozija uzgor, odmara oči na onome zelenilu ... na Malačkoj puno svita. I aut i motori ... Nisan jedini kojega je lipo vrime izvuklo vanka.
Došli smo brzo gori, seli malo , proćakulali sa ljudima, i onda san se ja mašija za fotoaparat i izaša vanka. Jučer san kupija štapove za hodanje. Mislija san i „krstit“ gori, ali govorin sam sebi, ajde, da vidin koliko mogu nanoge odit bez ikakvi pomagala ...
Od zaseoka Lončari, di smo mi bili, pa do one da ne rečen „glavne“ ceste, jema par stotin metri. Nisan mirija ... ali za mene više nego dovoljno. Nizbrig je bilo lako. Sunce pri zalasku, pituralo je ionako lipu friško zazelenjenu prirodu u malo crvenkastije tonove, da se još bolje vididu prvi pupi koji su sramežljivo izašli vanka ...
... ili malo dalje već rascvitani cvitovi ...
... i livade sa sočnon travicon koju će krave, ovce i koze iz susjedni kuća lagano mumat ...
Ogoljene grančice stabala, ča su mirovale cilu zimu, pomalo pružadu prve listiće vanka ....
A doli po podanku se sramežljivo probijedu prvi šareni cvitići poljskoga cvića...
Polako se već vraćan uzgor, jesan se malo zapuva, priznajen ... sta san malo kod štalice ... da ne buden slikava samo floru, neka bude malo i faune ... ove dvi male uspavane lipotice ...
I budnoga čuvara isprid, čudnu mišanciju pasje genetike u kojij se nazire veliki dil gena od ko zna kojega setera ...
Začas je došlo šest i po, pozdravili smo se sa dragin ljudima i obećali da neću sad čekat dvi godine dokle opet dođen 
Uputuli smo se lagano nizdol, i nisan moga odolit, mora san napravit „remake“ ove stare slike, još iz doba slavlja sto godina Hajduka ...
Isto misto, samo je Vinkica pet godin starija ...
I za ne falit, zanamisto da gren još učinit đir po rivi, ja seja doma isprid TV gledat „derbi Svetoga Duje“ ... Bidan Duje, biće se u grebu okriće ka ventilator ... kad vidi ko ga sve spominje 
Ala, ala, dosta za večeras, do drugoga puta ... Zdravi i veseli bili!!! 
|
