... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Kulpa mia, udomaćena zapadnokaštelanska verzija onoga latinskoga biblijskoga izraza „Mea Culpa ...“ iliti po domaću moj grij. Za one koji su picavali (markirali, za sjevernjake) satove latinskoga jezika.
Sramin se i stidin se, ali još nikad nisan bija u Zagvozdu, malome mistu ča ga je još Raos priko svoga Škilje spomenija, a jedan drugi Imoćanin, naš Tonči Vrdoljak, filmski ovjekovječija za sve vike vikova, u legendarnoj seriji „Prosjaci & sinovi“ ... Amen!
Nisan još nikad bija ni na puno bliža mista mome rodnome Mašogradu, pa se ne tribate čudit ... Nikidan, kad mi je Mrki spomenija da u petak igra dobra predstava na manifestaciji „Glumci u Zagvozdu“, nije me tribalo puno nagovarat. Na velike đite (putovanja, za sjevernjake) baš i ne gren, ali ovo naše Dalmatine, našega autoputa, puno mi puti dobro dođe za proširit radijus kretanja, a i da Moja Kobila Suzi (tm) malo protegne gume na 130. Krenija san iz Kaštel Novoga, priko ulaza na Prgomet, pa do Zagvozda, njanci uru vrimena, a nisan baš vozija na dva kola
Nije bila tolika gužva, ili smo mi samo došli dovoljno rano ča mi baš i nije običaj ... pa je bilo vrimena da se nađemo sa ostatkon ekipe, da ne rečen kvizaške družine, u kafiću znakovita naziva „Red Carpet“
Bilo je čak vrimena da na popijemo piće na komod, i da prošetamo do obližnjega Trga Glumaca, malog platoa di se odigravala predstava, isprid nekadašnjeg Doma kulture u kojemu je bilo i kino. Začas mi se, ka mali flešbek, vratija adresar moga pokojnoga ćaće, u kojemu su bile upisane adrese svih kina u okolici, di bi najčešće mora poslat film nakon ča odigra predstavu u mašogradskome kinu „Partizan“ (danas „Sveti Juraj“). Kako smo uranili, mogli smo birat di ćemo sest. Malo su mi sumnjive bile ove katrige, kad uzmen u obzir moje gabarite, ali unatoč relativno opravdanoj sumnji, kraj predstave san dočeka na katrigi , a ne na podu
Gledalište se čas posla ispunilo, svitla su se ugasila, a na pozornici se pojavija mali Kerekeš, alias domar Štef, koji je na sve načine proba potirat krtice koje su mu se uselile na nogometno igralište njegova četvrtoligaškoga kluba, a sutra mu, za ne povirovat, u goste dolazi Dinamo. Naravno, ne oni iz Tbilisija
Monodrama, ali najzabavnija koju san jema prilike gledat, jer je Kerekeš jr. Tako „skinija“ sve likove sa kojima je „razgovara“ da san se dušija od smija. Najviše me se dojmila njegova izvedba glasa Žarka Potočnjaka, u jedan navrat. Uglavnom, uopće nisi jema osjećaj da je na pozornici samo jedan glumac ... ali, prilika kad san SKORO pa sa stolice je kad su "krtice" počele zborno pivat obradu legendarne pisme još legendarnije Janis Joplin – "Mercedes Benz" --- Vrh!
Uru vrimena je prošlo a da se nisi okrenija, nakon par biseva upalila su se svitla .... sinjali smo odma blizu nas onega ča je kriv za sva ova događanja, rođenoga u Zagvozdu, da prostite glumca Vedrana Mlikotu. Nismo bili jedini kojima je to palo napamet, pa smo stali u red da se slikamo sa njin, ča je i on strpljivo odradija a ja san zamolija Antonelu na slika Vinku i mene, jer je Zakonita, ka i obično, iz rukava izvukla neku skužu (ispriku, za sjevernjake) da se ne bi slikala
Vidin da je svitlo u nekadašnjemu kinu još upaljeno, valjda su tribali složit katrige poslin predstave unutra. Na brzinu san potega par slika, pa bilo mi je žaj da nisan pri predstave posvetija tome malo više vrimena, jer je bilo STVARNO zanimljivih eksponata ... nažalost, nisan zapantija ime autora, a po bespućima interneta ga nisan uspija nać ... bar ne još
Kasnijin intenzivnin konzultiranjen sa barba Guglom, dozna san da je to bila izložba akademskog kipara Ante Strinića ...
Začas smo nazad priko Dalmatine stigli do Dugopolja, jer mi spoj od Prgometa do magistrale baš i nije najdraža dionica po noći. Puna srca i duše, čeka san ujutro da sredin dojmove i na pišen ovo ka koju beisdu ... ali ajme! Jema bit da je Oni Gori, ili osobno ili priko svoga izaslanika Svetoga Ilije malo priko mire naložija nebeske gradele
Ne bi deboto cili dan ni izaša iz kuće, da nisan jema obavezu poć na jedan sprovod, ovde u Novi, prijatelju mi je umra otac ... neću van ništa govorit kako je bilo, dovoljna je ova sličica pokazivača fibre iz Moje Kobile Suzi (tm). Ne motora, naravno, nego od onoga zraka vanka ...
Ništa nije pomoglo, ni gledanje ovakvih isječaka, više puta ...
... ni nalivanje gaziranon i negaziranon tekućinon temperature blizu ledišta ... sve dokle Sunce nije išlo peć drugu stranu zemaljske balote, a nas mola da malo odmorimo. Zato san se tek danas, u nedilju poza obidon, uvatija ovo napisat i meknit koju sličicu. Sad, kad malo bolje pogledan program događanja „Glumaca u Zagvozdu“ do kraja, pari mi se da ne bi bilo zgorega da se još koji put zaletin gori!
Zdravi i veseli bili!!!
ča mi baš i nije običaj ... pa je bilo vrimena da se nađemo sa ostatkon ekipe, da ne rečen kvizaške družine, u kafiću znakovita naziva „Red Carpet“
--- Vrh!
