... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Prvi marča dviiljadeitreće godine. A pari mi se da je bilo jučera
Puno je simbolike bilo te godine i u tome datumu. Zadnja subota pri korizme, prije nego navršin četrdeset godin. A maškare na isti dan, gori u veliku salu vatrogasnoga doma, a mi doli pirujemo, u maloj sali.
Puno san toga isplanira, i da se Kum, Zlato Mamino, moja malenkost i čovik koji bi vozija provedemo na čelu povorke od maškar u plavome kadilaku kabrioletu ... ali Oni Gori je planira drugovačije, a on je malo jači, je li ...
Ujutro najranije, osan manje dvadeset, meknija san na balkon prema Gospici bandiru Grada Kaštili i Republike Hrvatske, kako je i običaj. U osan manje kvarat me zove Kalun, ondašnji remeta, da san naopako okrenija bandiru. Nisan ni ferma beštimat, kad san je okrenija, zvoni opet telefon. Srića da se nisan ja javija ... zove buduća punica, da jon je u osan uri ujutro umra brat. Ajme!
Sad smo svi ostali ka trice ... a ča sad? Na njima je bilo da odlučidu, da su onda rekli „nima ništa!“ ja bi to poštova ka i svaku drugu odluku.
Čekali smo, ka zapete puške ...
... ča će reć oni iz Zapadni Kaštili ...
Teška srca, rekli su da neka bude, samo nismo trumbetali kroz selo, a kod nji u kuću smo ulizli deboto na prstima ...
Nije in bila laka, to „prilomit priko kolina“ .... ali pomalo smo odradili sve u crikvi, i došli do Vatrogasnoga doma. Kvragu i planiranje ... mislija san, da se nije dogodilo ča je ... da pri ulazu svira pisma iz filma „Povratak Otpisani“. Samo instrumental, pa ko razumi, razumi
Ali kako smo rekli utiho, moji vatrogasci su mi napravili ništo čega ću se sićat dokle san živ: Izbacili su sve vatrogasne aute u dvor, upalili „rotirke“ i sirene i, fala Bogu, onu VELIKU na tornju od vatrogasnoga doma.
Kad bi reka da mi je srce bilo ka kamion, nisan reka ništa! Isto ka ča san zamalo završija u pržun kad san deboto udušija snimatelja kad san vidija da TO nije snimija
Dunkve, od moga ciloga planiranoga performansa u krnjevalu, ostalo je samo ovo ...
... zahvaljujući Anti Toji Mandariću, inače mome dobrome prijatelju, koji je na brzinu angažira svoju obitelj da bi ja makar duhon, ako ne mogu tilon, bija prisutan u maškaranoj povorci ote godine ...
Sve mi je prošlo u sekund, ka u snu, i ono u crkvi, i ovo gori, prvi ples ...
... i prvi put u životu zapalit cigaru, ono ka u američkin filmovima ...
... i stradanje krokanta Sv. Duje od strane stare oficirske sablje u mojoj junačkoj desnici ...
... nisan se ni okrenija, rodila se Vinkica, i evo nas ovod, danas, di jesmo. Dugo san se mislija di bi mogli poć za ovo današnji dan, a da to ne bude baš ono „ ... na čevape u 'Kantun Pauline' ...“ iako se i to razmatralo ka jedna od opcija
Nikidan ćakulan sa Damiron Mrkonjićen Mrkin, nakon još jedne navijačke epizode na pub-kvizu „Quasimodo“, a on mi je napomenija da bi bilo lipo pogledat „Stilske vježbe“. Čak san i ja, ča se malo i ništa razumin u kazalište, čuja za tu predstavu, koja već oko četrdeset i pet godin igra u istoj postavi pa je glede toga i ulizla u „Guinessovu knjigu rekorda“. U kojoj nji dvoje, Pero i Lela, događaje iz života prepričavaju svaki put na drukčiji način. Deboto ka brak. Di muž i žena iste stvari i događaje skoro uvik različito doživljavaju. Lampica mi se smista upalila! Triba iskoristit priliku, dokle „Stilske vježbe“, da ne rečen opet Pero & Lela, gostujedu u splitskome HNK. I to baš, gle slučajnosti, na današnji datum da lipo svo troje pođemo u teatar, odgledat i odslušat tu „opjevanu“ predstavu, i poklonit se i zapljeskat glumačkin veličinama
... jer, bojin se da neće bit više takove prilike. Ne znan koliko Lela jema godin, to se dame i ne pita, iz pristojnosti, ali Pero Kvrgić je privalija davno osandesetu priko kostiju. Želin mu još dug i uspješan život, ali teško se borit kontra biologije
Sad triba lagano malo ubit oko (odspavat, za sjevernjake) poza nediljnin obidon, i uputit se na vrime do teatra, poklonit se velikanima hrvatskoga glumišta. Ko zna, budemo li od volje, more bit da i bude još koja slikica, oli videjo iz večerašnjega posjeta teatru
Bome, nisan godinan bija povirit, a sad u malo vrimena „Čudo u Poskokovoj Dragi“ i „Stilske vježbe“. Rekli bi zli jezici da možda još i bude ča od mene
Da ne mislite da san ča priskočija od današnji događaji, sam ću napomenit da priskačen današnju utakmicu Štice kontra Špace, ako ne ništa, neću se nervat radi „pirije“ danas nego sutra kad buden čita u novine kako je bilo
Zdravi i veseli bili!!!
Update nakon "Stilskih vježbi"
Moran priznat da me je malo bilo i straj od ove predstave.
Ka je ono da igra četrdeset i pet godin u istome sastavu, je se napunilo kazalište i večeras, na ko zna koju po redu predstavu u Splitu, da o Zagrebu i okolo ne govorin.
Ljudi su mi pričali da su to gledali po pet puti. I sad, kad san je i ja, napokon, odgleda. sve is razumin. Lela, ka pravo žensko, ne fermaje govorit, ali ni Pero joj ne ostaje dužan.
Naoko pričaju istu priču, ali svaki put pinkicu drugovačiju, jedan put ka gospon, drugi put ka "mulec", treći put ka studentica, četvrti put ka kumica sa placa, i tako unedogled ...
Malo više od uru i kvarat mi je prošlo začas. Lipo je bilo skoro sve, ali posebno me se dojmila ova minijatura "ala Zrinski" koju san, makar djelomično, uspija uvatit i na jedan mali videjo ...
Ne triba posebno ni napominjat da su par puti izalazili na bis, pa in je potla četvrtoga izlaska mala hostesa donila i cviće ...
Na kraju svega, manje je bitno da se meni svidilo, najdraže mi je da se svidilo Zakonitoj i Vinkici. Za svaki slučaj smo vazeli i repertoar za treći misec, pa nije isključeno da svratimo još ča pogledat.
Dovidova na nekoj drugoj predstavi ...
da lipo svo troje pođemo u teatar, odgledat i odslušat tu „opjevanu“ predstavu, i poklonit se i zapljeskat glumačkin veličinama 
