< | listopad, 2014 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Itekako mi je ovo dobro došlo. Otkako san bija u Karlovac, na fire-combat vatrogasno takmičenje «Četiri rijeke», tako san, kad san doša doma, zalega Dobro, ajde, ne baš zalega, ali me je propisno sašilo, nabotija (nateka, za sjevernjake) mi je zadnji trap, posebno liva noga. Očito san precjenija svoje mogućnosti izdržavanja takvoga puta u vatrogasnome vozilu. Mea culpa, mea maxima culpa! Ili kako bi reka oni partner Mela Gibsona u filmu 'Smrtonosno oružje': - I'm too old for this shit! Prevođenje, naravno, ostavljan zainteresiranima, ali mislin da bi i najsiromašniji «indijanski» engleski vokabular bija dovoljan da se svati ča je pisac tija reč. Nego, molajmo mi to, sad je prošlo, koliko-toliko, i relativno san opet pokretan, ali moran pazit da opet ne pretjeran. Zato mi je odlično došla ova prilika za oporavak, odnosno učinit đir, ne puno nanoge, ali za ispunit srce i dušu prava prilika bila je. Ajme, koja rečenica, zvučin ka Yoda, da sad ne beštiman pa naveden koje zvučnije ime. Predstavljanje knjige Ljiljane Crnić Ljiljana Crnić je posebna biljčica. Starija je koju godinu od mene, stala je pri u Mašogradu i životni put je odnija «tamo daleko», udala se i živi u Beogradu. I ča se čoviku dogodi kad ga ka cvit okinedu, pa odnesu u pitar, u fureštu zemju, nego da ga pukne nostalgija, koja se ispoljava na razne načine. Ljiljana je relativno kasno, nazad desetak godin, počela pisat pisme i prozu, debelo protkane nostalgijon, bar je ja razumin, iako nisan toliko daleko ka ona, ipak san u svojevrsnoj «dijaspori». Definitivno me je osvojila sa onin libron «Mašo me toga tare». Tad smo i stupili u kontakt, priko pokojnoga sućuračkoga portala, društvenih mreža i ostaloga blaga božjega modernoga doba koje ti je cili svit donilo nadomak miša i tastature, oliti onega ekrana ča ga ciloga izmastiš badajuć prstima po njemu. Kako lani nije mogla doć na moju promociju, obeća san jon jedan libar donit prvon prilikon, i sa gušton san prista doć kad me je pozvala na ovi događaj. Sram me je reč, ali još nisan bija nikad u ovoj zgradi, nekadašnjoj depadansi doma JNA, a sadašnjoj Gradskoj knjižnici «Marko Marulić». Ugodno iznenađen uređenjen i funkcionalnošću prostora, saša san doli u dvoranu, di me je dočekalo prvo iznenađenje: Ljiljana je zvala i dvi stare profešurice, Gordanu Bilić (prva livo) i Zdenku Babić (druga s desna). Koji je to šok bija kad san je vidija, od milja zvanu Babićku ... Po slobodnoj procjeni, mislin da jema osandesetak godin, i izgleda skroz vitalno. O bistroći ne triba ni govorit, odma me je napala da kako niko pitanje na kvizu iz biologije nisan zna, da se je bila sva snervala ... pa san joj obeća da ću je idući put angažirat za 'joker zovi'. Naravno da me je poslala, neću van reč di Ono ča je uslijedilo potla, ne znan jesan li koji put do sad doživija. Nisan, priznajen, baš literarni tip, ali ovo me je baš ono buglo u prsi. Priče same Ljiljane, i njezinih prijatelja koji su pričali o njoj, njezinom životu i brojnim nagradama koje je zaslužila svojim radom, čitali njene priče i stihove ... ... a posebni romantični doživljaj te književne večeri su upotpunjavali nježni zvukovi saksofona, u izvođenju Vice Pavlova. Fala lipa Ljiljana na knjizi, i na prekrasnoj večeri! I na dokazu da, čak i u mene, srce nije obična pumpa koja tira krv u žilan, nego i puno više od toga Čudo na trgu Gaje Bulata Kad smo već počeli jučera sa kulturnin uzdizanjen, i kad je ovako dobro krenilo, red je bilo nastavit. Opus Ante Tomića mi je relativno poznat, bilo u književnom obliku, bilo pretočeno u filmski oblik. «Čudo u poskokovoj dragi» san pročita pri par godina, kad san nabavkon e-book readera ponovo otkrija čari beletristike i kolekcije «Alana Forda» u malome pakovanju. Nikako u ta doba su i počeli moji zdravstveni problemi sa nogama, pa kako nisan smija na sunce i na kupanje, a i gubija san dosta vrimena po čekaonicama ambulanti i hotela «Firule», to je bija najidealniji način za prikratit vrime, a i da ti usput ostane ča u glavi. Tako san ono lito dvi iljade i dvanaeste godine, dokle san čeka u ladovini kafića da se Vinka izgušta u moru na Gabinan, pročita cilu «Milenijsku trilogiju» Stiga Larsona, a i «NNNI», «Poskokova draga», «Što je muškarac bez brkova» i ostalo je vrlo brzo došlo na red. Uprizorenje «Čuda u poskokovoj dragi» u zagrebačkom Kerempuhu san samo primija na znanje, to mi je ipak bilo malo daleko. Ali kad san čuja da se sprema istoimena predstava u Splitu, i to u režiji staroga, među ostalim, kvizaša Marija Kovača, već je postala realna opcija da pođen povirit. Damir Mrkonjić Mrki, kolega iz pub-kviz ekipe «Nevera» se pobrinija za karte, i ostalo je bilo lako ... Za divno čudo, doša san na vrime. Dokle san čeka Mrkoga sa kartan, iskoristija san priliku provat novi mobitel kako služi ka priručni fotoaprat. Rezultaton san, obziron na svjetlosne uvjete, skroz zadovoljan ... ... iako ostavljan realnu mogućnost da se i to poboljša, s obziron da san ga tek nedavno uzeja, a opcija za slikavanje jema mašo, tako da nisan još sve ni uspija notat. Gledalište je bilo prilično popunjeno ... ... kako gori, po ložan, tako i doli u parteru. Bili smo skroz do pozornice, pa san se na momente sam sebi činija ka jedan od čuvenoga dvojca Statler - Waldorf, iako san se uspija cilo vrime suzdržat od komentari. A nije da nisan koji put tija reč koju besidu Iako san skeptičan po pitanju pritakanja proznih djela u drugi medij (kazalište, film) ovi put san osta ugodno iznenađen, dvi ure su prošle začas, ismija san se do suza i gušta ka prasac u malo blata. Svima, ciloj ekipi, od režisera Marija pa do zadnjega statiste na pozornici i oni ča su in kafe kuvali na probama – SVAKA ČAST! Desetak godin nisan bija u teatru, i zareka san se tu večer da moran obać još koju predstavu, ako ne radi sebe, a onda radi moje Vinkice, da joj bar malo usadin naviku odlaska u kazalište. Neko će reč karte su skupe! Skupo je relativan pojam. Drag mi je Hajduk, i ne dan nikome da mi se u njega dira, iako je to ponekad i iracionalno ... ali za cijenu malo bolje ulaznice na «istoku» moreć poć dvi ure guštat, zabavit se, nasmijat se i posli toga puna srca izać vanka. Znajuć da si vidija živu predstavu sa živin ljudima .... a ne miljardu puti ispeglanu sliku kakove su u današnjin filmovima visoke produkcije. Ne triba ni napominjat da su glumci par puti izalazili na bis, uz 'standing ovation' nazočne publike ... Nadan se da do idućega posjeta teatru neće proć desetak godin. Zdravi i veseli bili! |