Bilo bi najboje da Van ne govorin ča san sve planira učinit ovi vikend. Nakon ča mi je cilo lito najduža tura bila do Splita, sprema san se bar sa ovin vikendon meknit točku na „i“ i bar malo da mi guzica vidi puta. Dunkve, triba san odit sa našin maškaran (KPU „Kampanel“, da ne bude zabune!) na Bol/o. Brač, na krnjevalska događanja.
I za ne falit, kako je Tonči Jablan na bolovanju, Tojo jema pametnijega posla, to san ja ka triba poć i slikavat.
Sve san to bija krasno isplanira, Vinkica je skočila tri metra u zrak od sriće kad je čula da će moć prikoreda (obično jednom misečno, kad san dežurni) spavat kod matere u posteju.
Onda je Oni Gori umiša prste, malo su se pojačali moji kronični zdravstveni problemi, još u ponediljak. Mislija san, nada san se, da će se smirit, odgađa san konačnu odluku do petka navečer.
Teška srca san nazva našega tajnika Buiša i reka da ne mogu, da nema smisla da mučin sebe i ekipu oko mene koja se došla malo ka i zabavit 
Ajde, i to san prigrmija, ali jema bit da Mu je i to bilo malo, taman Vinkicu odveden na judo, zove šura da mu štrajka osobno prometalo. Znan da su on i punica išli u spizu, trk po nji, odvest doma, i nazad po Vinku, fala Dančinoj mami ča je bila pokupila sa treninga i moju Vinkicu, pa nisan tamo i nazad baš na dva kola mora vozit.
I ča sad, ne mogu bit gudin, razvozija je i šura Vinku kad san ja bija blesiran, nakon kraćeega uvjeravanja, uz spominjanje nezgodnih glagola, imenica i pridjeva u još nezgodnijemu kontekstu, objasnija san mu da neće biciklon na posal nego da ću ga ja odvest.
Ionako se iz objektivni i subjektivni razloga ne mogu naspavat, pa neka moja budnost posluži u korisne svrhe.
Ajme, skoro san i zaboravija kako je to kad ujutro još po mraku sedneš u auto ... šest maanje kvaarat u Kambelovcu i ča sad ... nije mi se dalo odit odma nazad doma, taman san se bija razbudija.
Nikidan san bija u Mašograd još dok bi se naša di koji oblačak uvečer na nebu ... snimija san ovi zalazak sunca sa našega Mula, sa šentade isprid kuće rodice Nene ...
Nije neki vrhunski uradak, ali mene i to malo veseli ... pa mi je palo napamet, ajde da vidin ča se more učinit na drugome kraju dana. Da ne rečen na početku. Nisan baš jutarnja zvijerka, pa mi je sve ovo parilo da san doša namo di još nisan bija ... ka da nisan u mome selu ... nikad u ova doba i iz ove perspektive, kroz ponistru od auta, nisan snimija kampanel od naše nove crikve ...
Učinija san đir priko sela, pa na Sokolanu. I cilo vrime u auti, baš mi se nije dalo izalazit vanka.
Vjerojatno će me niki od vas nazvat linčinon, i isto tako vjerojatno i u tome jema makar zrnce istine 
More je lagano prilivalo odsjaje noćne rasvjete i sunca koje se tek naziralo na horizontu ...
Naše malo misto još najvećin dilon spava snom pravednika ...
... osin luđaci, ka ča san ja, i oni ča in je posal da budedu na nogan, ka ča su kupravende na pazaru, pekari oli ovi ribari ča su taman finili svoj posal i gredu iskrcat ulov i malo ubit oko doma u teploj posteji ...
Osta san još malo, potega još par slik. I moran ništo priznat: evo, jema mi ovemu fotoapratu, Canon S5-IS se zove, lipi skoro pet godin. I nikad dosad nisan osjetija potribu za ručnin komandan, uvik mi je neki od programa automatike bija dovoljan. Ali jutros automatika nikako nije mogla izać na kraj sa svjetlosnin uvjetima: malo svitla i slikavanje iz kontra-svitla. Ljuto crnilo. Pa san, sramota me priznat, prvi put birač „programa“ pribacija na „M“, to ka manoval, da ne rečen ručno određivanje ekspozicije, otvora blende, izoštravanja i svega onega lipoga ča me je još moj profešur Davor Klarić, onda još mladić, friško sa faksa, učija u pučkoj skuli.
Mea Culpa, Mea Maxima Culpa!!!
Srića da je bilo mista na kartici, i da je ovo ipak digitalac, jerbo mi je tribalo desetak slik dokle san malo izoštrija stare, odavno nekorištene fotoreflekse.
Dotle se i Mašograd lagano probudija, prve zrake onega Velikoga Žutoga samo ča nas nisu probole ...
... a kad san proša kraj pekare, tako mi je lipo zavonja kruv i kiflići da mi je odma proradija refleks marende. Pogled na sat je potvrdija da je debelo prošlo šest uri, kafić u Vatrogasnome domu DVD „Mladost“ je odavna otvoren.
Sa par kiflići i Nescaffe od čikolate san lagano zaključija ovo vrlo neobično subotnje jutro.
Evo, mislin se jesan li ča zaboravija meknit oli napisat, i pade mi napamet, kad san cilu foto priču počeja sa zalaskon sunca, naopako, red bi bilo da je tako i završin 
Snimjeno je dan kasnije, u nediju, i malo zapadnije, na podan Baletne škole u Glavogradu (Kaštel Kambelovac, za sjevernjake)
Zdravi i veseli bili! 
|
